Љубичасти анђео

Воз је стизао на станицу. Била је то благо осветљена грађевина чији су зидови били зелени и као овлаш осенчени. Насеље је – познато по извору лековите воде – било удаљено два километра. Околина грађевине је била пуста. Дуга трава је додиривала стакла малобројних прозора. Унутар грађевине, мала чекаоница се налазила између две просторије које су прозорима гледале на супротне стране – једна је гледала на пругу, а друга на непрегледну пољану иза станице. У просторијама се осим столова, столица и лампи налазио велики број застава и часовника од којих многи већ одавно нису радили. У угловима просторија часовници су се мешали са заставама тако што су их ове прекривале. У тим неартикулисаним сплетовима се могло наићи на непрекривене делове часовника. Негде би се назирала казаљка, испод стакла које се тако мало простирало због несвесне претенциозности неке заставе. На столовима и полицама је било другачије – ту су заставе и часовници били марљиво распоређени.

У просторији која је гледала на пругу и у којој је боравио железничар посебно место је имала црвена застава са сивим ресама. На средини заставе су била два бела круга која су се додиривала. Испод кругова писало је УСП, што је значило „УДРУЖЕЊЕ СТЕРИЛНИХ ПАРОВА”. Застава је била окачена на зиду, поред прозора који је гледао на пругу. Стара лампа ју је осветљавала, дајући јој тиме неки посебан изглед. Као и сви други запослени, железничар је знао причу која је била представљена заставом. Жене су се радовале када би у сновима виделе своју жељену децу. Тада би се „мајке” будиле и затицале полумрачну собу. Светло је допирало са улице, да би затим по угловима собе оцртавало облике из снова. Некада би то били зуби малог Давида, а некада заљубљене очи шеснаестогодишње Катарине. „Очеви” су грлили „мајке” када би се будили и затицали их како болешљиво гледају у празно. Док су их грлили, оне су уморно додиривале своју косу.

Свуда на планети је било стерилних парова. Један такав пар је дошао до идеје да ступи у контакт са другим паровима, које је задесила иста судбина. Након комуникације путем интернета, парови су се састали у једној згради, у пространој соби на другом спрату. У тој соби су се након упознавања окупљали једном месечно. Користили су услуге ресторана који је био у приземљу. Састанци су им били врло значајни, јер су на тај начин могли да упоређују искуства, што је често доводило до поклапања проживљеног које је било основ њиховог пријатељства. У неким моментима соба би била пуна „родитеља” и „деце”. До тих момената је долазило када би благим вином опијени парови причали о сновима, међусобно се подсећајући, међусобно се додирујући болно-стакластим погледима. У тим погледима је било и цвећа – цвећа које је заједнички венуло. Завршавало би се тако што би се букети цвећа међусобно посматрали док би по њима прскао благи алкохолни талас. Растајали би се касно у ноћ. Нису се поздрављали. Само би устали, свечано се осмехујући, а затим би – грчевито држећи се за руке – одлазили. Соба би остала пуста, а трагови црвеног кармина на врховима чаша су трнули до дубоко у ноћ када би конобари долазили по све оно што је ресторану припадало.

Једне вечери на састанку парови су одлучили да њихово заједништво симболично представе заставом. Ето, та застава се налази на зиду испред железничара који спокојно седи, осветљена лампом која као да јој даје за право, као да је подржава осветљавајући је. Застава је црвене боје као кармин, а два бела круга на средини ње представљају стерилност пара. Железничар је дочекао воз. Посматрао га је целом његовом дужином. Светло је горело само у ходницима, тако да је у свим купеима владао полумрак. Осим једног купеа у којем је седео кондуктер, сви остали су били празни. Железничар је приметио једну необичност. На задњем вагону, поред врата, налазила се слика која га је зачудила – слика анђела љубичасте боје. Његово лице је имало благ и некако дирљив израз, крила су му била спуштена, а руке су му слободно падале низ тело. Слика је била округла, стаклена површина, изнутра осветљена, али уједначено, јер се нису виделе лампице или нешто слично. Била је урамљена, али се тамни рам једва назирао. Она се ту налазила захваљујући једном електричару који је радио на осветљењу возова. Електричарева ћерка је била сликарка. Једнога дана му је показала слику коју је недавно насликала – љубичастог анђела. Рекла је да би желела да он на неком од вагона, на неупадљиво место постави и осветли слику. Признала је да то може бити чудно, али је и казала да слика није велика, тако да неће бити одбојна. После дужег размишљања, отац је пристао. Наредног дана је отишао на посао, поневши у торби за алат слику, увијену у марами. Пошто је одабрао место на вагону, све је обавио неприметно. За време паузе, када се ту нису налазили остали радници, окачио је слику коју је учврстио, а затим ју је осветлио. Касније, када је слика примећена, нико није имао ништа против. Сви су били сигурни да никада раније нису видели анђела љубичасте боје, али ипак им се допао. Воз је два дана касније кренуо, а са њим и љубичасти анђео којег су, при заласку сунца, електричар и његова ћерка са осмехом испратили. Од тада је вагон са љубичастим анђелом био део многих композиција, а дешавало се и да неко време буде искључен из саобраћаја. Свакако, ко год је имао прилику да види слику, био је изненађен, али никада негативно.

Железничар је посматрао љубичастог анђела. Он већ дуго ради на овој железничкој станици, а о причи која је представљена заставом је често размишљао. Сада је, смешећи се, јасно замислио, како из железничке станице излазе они, пар за паром. Сваки пар носи по једну црвену заставу. На једном крају заставе је „очева”, а на другом „мајчина” рука. „Очеви” имају неки суморан израз на лицу, а „мајке” су гануте и лепе. Парови стају испред љубичастог анђела, затим га гледају дуго, мислећи на своју „децу”. У њиховим очима је одраз љубичасте слике која зове к себи. Потом улазе у воз који убрзо полази. Они ће изаћи на следећој станици, а онда ће кренути ка некој пољани, ка мраку, желећи да оду што даље, а љубичасти анђео ће их подржавати из даљине, светлећи.

Сада путује љубичасти анђео,
Умрљан кармином и сузама,
Путује далеко, тако далеко,
Подсећајући на „родитеље”.

Аутор: Лука Радовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *