Ljubav dva podstanara

Hoćeš da se ljubimo? Jutro je,
dovoljno je svetla da zasija naše obraze i usne.
(zli gazda još trlja krmeljivo oko pred ogledalom,
riba rošavo lice dlakavim sapunom. dodiruje hleb u marketu,
uživa u pucketanju sveže, čvrste kore. zna da je unutra:
mekano i toplo.)
Hoćeš da te mazim po grudima i vratu?,
otkopčano dugme, tvoje bluze, kotrlja se na parketu
naše jedine sobe.
Preskočimo doručak u krevetu, neplaćenu kiriju,
rupe na asfaltu i nervozu u taksimetru,
telima prepleteni,
ti si zemlja, ja satelit,
okrećemo se oko jedne zvezde, gazdine zgužvane postelje.
Hoćeš da te čitam večeras?,
tvoje čelo, vrat i oči u mesečevoj rubrici,
na mojoj usni,
vetar sa prozora okreće list po list,
i trepavice kao zrikavci u sobi svetle.
Branim te od grada, pištajućeg semafora, košmara,
dnevnika sa jednim likom.
Za večeru servirao sam ti moje snove, slatke,
sebi ostavljam sve košmare i utvare,
gazdino hrkanje u sofi i vruće jogurte,
sve dok ne pokuca na vrata
u devet i petnaest izjutra, sa molbom
da naplati, sve.

Autor: Aleksa Ninčić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *