Leva budućnost

Rodio sam se sa dve leve ruke i dve leve noge. Naravno da ne mogu tačno da znam kako su reagovali moji roditelji, lekar i babica, ali po nekim tu i tamo sakupljenim pričama i rekla-kazala u familiji, saznao sam da to i nije bilo preveliko iznenadjenje za sve njih. U detinjstvu, pubertetu i na studijama nisam o tome razmišljao. Kao i svako dete i mlad čovek hrlio sam u budućnost sa dve raširene leve ruke i krupnim koracima dve leve noge. Uostalom, lepota mladosti i jeste u tome što te vršnjaci ne pitaju za neku eventualnu neobičnost već je prihvataju ili otvorena srca ili ne. Medjutim, ako neko ko ima dve leve ruke uhvati gitaru i zasvira neku poznatu melodiju, i oni najzlonamerniji će bar na trenutak da zaborave svoja zlokobna šaputanja.

Naravno da su me vršnjaci pozivali i na žurke i na proslave u školi i van nje, na brucošijade i apsolventske ekskurzije. Govorili su iza poluzatvorenih vrata: „Nije bitno što ima dve leve noge kad može da bude koristan na golu u našem timu, pogotovu sada pred brucoško prvenstvo“. Ili: „Ma šta ima veze što ima dve leve ruke, tako je šarmantan, divno svira i najbolje priča viceve o plavušama“. Tako je moja mladost prolazila lagano, lepo i bezbrižno.

Nisam tačno utvrdio kada dolazi do tih iznenadnih preokreta, kada ovo lelujavo doba nade i poverenja prelazi u doba realnosti, rizika i okrutnosti. Sada mi se čini da to nije trajan proces već da je to tačno onako kako su govorili moji i svi ostali matorci ovoga sveta: to je iznenadni obrt, prelomni trenutak ili naprasna spoznaja.

Skulpura: Johnson Tsang

Kada sam završio sve škole koje je moja glava mogla da podnese i mozak upije potrebna znanja za diplome, postao sam dipl. Titula bez premca. Šta je čoveku potrebno više od toga? „Znanje je sila, znanje je moć, učite, deco, dan i noć!” Potpuno je opravdano da to budu prvi stihovi koje deca treba da nauče, odmah posle uobičajenih prozivki svoje porodice i fraza’ „daj to“, „oću ono“ i „neću i neću“.

Kao dipl. otvarale su mi se mnoge mogućnosti za budućnost. Prvo što sam saznao u traženju odgovarajućeg radnog mesta bilo je da dipl. nema pravo, po zakonu, da obavlja poslove koji su ispod njegovih školskih kvalifikacija. Eto, da sam, na primer, želeo da budem noćni čuvar ili kurir u nekoj firmi, ja ne bih mogao da ostvarim svoje ustavno pravo na rad jer mi taj isti ustav i njegova mala deca, zakoni, to ne bi dozvolili. I ne treba. Niti sam tražio takvo radno mesto, niti bi mi palo na pamet da nekom jadničku sa malom upijajućom moždanom moći, oduzmem ustavno pravo da radi i zaradjuje. Tražio sam adekvatno radno mesto.

Na intervjuima za isto, konkursna komisija me je zagledala sa svih strana pronicljivim pogledima. Postavljali su mi niz raznolikih pitanja od kojih je najviše bilo u vezi sa mojim godinama (nisu imali primedbi), mojim iskustvom (često su imali primedbi jer se od pripravnika očekuje da ima breme iskustva pre nego što izadje pred konkursnu komisiju), mojim bračnim i stambenim statusom. Diploma koju sam im ponosno pokazivao nije ih preterano zanimala. Obično bi rekli: „To danas ima svako“(?). Nisu ih baš preterano zanimale ni moje ideje i pogledi na poslovnu politiku firme, kadrovska rešenja, planove za budućnost kao i niz inovativnih preloga koje sam neštedemice davao. Ipak, najviše od svega interesovalo ih je zašto imam dve leve ruke i dve leve noge. Zanimali su se kako ja to hodam i kako obavljam svakodnevne uobičajene manuelne radnje, da li se zapetljam, da li brkam levu i desnu stranu i kako uopšte funkcionišem. Na moj odgovor da je to meni uobičajeno, nespokojno su vrteli glavom i dugo me pogledima pratili ka izlaznim vratima.

Prolazili su dani, meseci, godine. Vreme je ubrzalo ritam i primetio sam da je prošlo više od deset godina kako bezuspešno pokušavam da CV i hrpu papira koji potkrepljuju moje kvalifikacije, najbolje prezentujem ljudima u čijim rukama je bila moja budućnost. Vrteli su glavom zabrinutih izraza lica i čekali da sam krenem put izlaza.

Skulpura: Johnson Tsang

Jednoga jutra, dok sam završavao svoju ličnu higijenu u kupatilu, primetio sam da u glavi imam dvadesetak sedih vlasi. Primetio sam i nekoliko borica u uglovima očiju. Prebrojao sam svoje godine i konstatovao da sam uveliko sredovečan. Jedina stvar koja me je pomalo tešila jeste da se svake decenije životna dob pomera za nekoliko godina. Na primer: kada sam ja bio mladić, u kategoriju omladinaca računale su se osobe do 25 godina starosti. Onda se granica pomerila na 27, pa na 30. Sredovečnim ljudima nazivali su one koju su se se približavali četrdesetim, potom pedesetim, a sada šezdesetim. Stariji ljudi bili su izmedju 60 i 70, zatim 70 i 80, sada 80 i 90 godina. Još je bilo vremena za mene.

I posrećilo mi se. Ali ne po pitanju karijere i zaposlenja već igre na sreću. Sasvim slučajno jednog tmurnog dana kupio sam srećku. Ni sam ne znam kako i zašto. Svojom levom rukom sam hteo da dohvatim srećku na desnoj strani jer kažu da sa tim stvarima treba malo da se mulja. Neće sreća na one koji uzimaju samo ono što je ispred njih. U tom zahvatu sam se prirodno spetljao sa svojom drugom levom rukom, pa sam na kraju dohvatio sasvim levu srećku. Pošto je već bila u mojoj ruci nisam hteo da je vraćam jer kažu da ni to nije dobro, tako da sam zgrabio šta sam zgrabio i zamolio prodavca da mi kaže da li srećka donosi neku od nagrada. On je pogledao u spisak, izbečio oči i rekao: „Pa kako,čoveče, sa dve leve ruke da izvučeš ovoliki dobitak?!“

Dobitak je zaista bio veliki. Mislio sam da me dragi bog gleda i da mi vraća ono što sam za svog sredovečnog života uložio. Utom sam hteo da skrenem u bočnu ulicu ali po prirodi stvari, obe leve noge htele su svojim putem i tako sam se sudario sa prekrasnom devojkom kose boje sunca. Ona se osmehnula blistavim osmehom i zaćućurila: „Vi kao da imate dve leve noge. Pravo udariste na mene.“ Ma, ni reč nisam izustio, samo sam je gledao očaran i zanemeo od lepote i sjaja i mahanuo onom svojom srećkom. Ona me je tugaljivo pogledala i rekla: „Ništa niste dobili, neće vas sreća, zar ne?“

Venčali smo se posle mesec dana od tog susreta. Sačekao sam da mi isplate dobitak. Bila je strpljiva, mada sam joj u očima video da teško podnosi taj dugi vremenski period. Cvrkutala je 24 časa bez prekida, a ja sam mislio kako je divno kada čovek naidje na pravu osobu u svom životu. I to sve zahvaljujući svojim dvema levim nogama i svojim dvema levim rukama. Kupili smo luksuzna kola, iznajmili veliki de luks stan, de-ce-el televizor i kožni nameštaj, džakuzi naravno i tri bunde jer nije mogla da se za tih četiri i po sata u butiku odluči koja joj je najlepša. Uz bunde je išao i nakit, nekoliko kompleta sa brilijantima, desetak pari cipela i tašni od krokodilske i zmijske kože i još niz sitnica koje su proizvele firme od kojih zastaje dah. Bila je presrećna, sa njom i ja.

Vreme se zahuktavalo. Tih godinu dana prošlo je kao jedan noćni san. Taman kada sam počeo da kujem planove za našu budućnost (broj dece, školovanje, porodične svetkovine), spazio sam četiri kofera kraj ulaznih vrata. Pomislio sam da mi je moja draga pripremila jedno lepo, romantično putovanje kao iznenadjenje za godišnjicu braka, kada je izjurila iz kupatila gde je stavila taj poslednji mirisni dodir na svoje idealno našminkano lice i kratko rekla: „Javiće ti se moj advokat“. Nisam uspeo ni da se saberem, a ona je već jezdila u našim novim kolima ka samo njoj poznatom cilju.

Skulpura: Johnson Tsang

Razvod je bio kratak i konstruktivan. Moji levi udovi zabrinuli su sudiju na brakorazvodnoj parnici pa nas je uputio na proces medijacije. Medijator je bio šarmantan mlad čovek (saznao sam da je i on dipl) koji nam je objasnio da lično ima jako mnogo iskustva sa tim poslom i da će nam prekratiti muke tako što će odmah izneti svoj predlog s obzirom da se već upoznao sa našim predmetom. Bez pogovora sam pristao. Moja draga takodje. Vreme se ubrzava u sekundi, mogu sada da tvrdim. Nemoguće je uticati na taj proces kao ni na kreiranje krajnjeg ishoda dogadjaja. Nisam ni trepnuo, a medijator me je obavestio da sam u saglasnom i nadasve fer procesu izgubio kako pokretnu tako i nepokretnu imovinu i da je ona upravo došla u ruke jedne izuzetno pouzdane osobe kakva je moja bivša žena. Potpisali smo zapisnik, onda sam ja sitninom iz svog džepa platio kopiju za moju bivšu dragu koja ga je ščepala nadogradjenim noktima dužine jedan i po centimetar i sa dirljivo plavim suzicama na crvenoj podlozi. I otišla iz sudnice. Medijator se široko osmehnuo, potapšao me po ramenu i rekao: „Osmeh na lice, dragi moj, dobro ste prošli kakvih ima slučajeva. Samo napred u budućnost sa optimizmom i verom.“

Odmah sam otišao kod doktora. Tražio sam da mi plastični hirurzi urade zahvat i oslobode me, jednom za svagda, muka sa levim udovima. Od njih, nisam mogao ni da nazrem budućnost, a kamoli da joj se nadam. Rekao mi je da plastični hirurzi ne postoje već samo plastična hirurgija, ali mi je napisao uput.

Dočekao sam i taj dan, mada nisam sasvim siguran da je vreme tako brzo proteklo kao što je to umelo za neke druge stvari. Skinuli su mi zavoje, postavili pred ogledalo i rekli: „Eto.“ No, stvari se nisu ispravile. Tačno je – imao sam dve ruke koje su išle u različitim pravcima i ne bi se moglo reći da su obe leve. Isto je bilo i sa nogama. Nisu više bile obe leve. Ali nisu bile ni desne. Bile su različite, to da. Išle su u suprotnim smerovima, i to je tačno. Ali je postojao mali problem: desna ruka je išla ulevo, a leva udesno, leva noga unazad, a desna unapred. Postao sam pravo pravcato čudovište. U tom ogledalu video sam još nešto. Osamdeset posto moje kose bilo je bele boje. Pedeset posto mojih obrva bile su bele. Brada me nije brinula, nju ionako brijem. Bližio sam se šezdesetim. Po najnovijim procenama ljudske dobi, ja sam tek ušao u srednje doba. Znači, ja sam mladji sredovečnjak. Pogledao sam odlučno ispred sebe. Neću da se predam. Zagledao sam se u daljinu. Tamo negde je budućnost. Odvažno, pun optimizma zakoračiću ka njoj. Krenuo sam u svim pravcima.

Autorka: Vera Arsenović 
Priča je prvobitno objavljena u Politici. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *