Квадратура круга

Паркетар је завршио градацију боја по Аниним инструкцијама. Преуређивања новог стана кренуло је од периферних просторија. Окончано је средиштем куће. Ана је стала на улазна врата дневног боравка одакле је прегледност била најбоља и пажљиво осматрала сваки изнијансирани квадрат пода. Негде на пола пута скенирања квадрата паркета поглед јој се сударио са ивицом сопствене сенке. Заобишла је и стала у други крај собе. Савршено – забола се Анина мисао у последњи скенирани квадрат. Намештај је већ на свом месту, само треба сачекати да га допреме – провукла се мисао кроз рефлексију визије собе.

Прелазак граница осећања омогућавала су утиснута врата. У дневном боравку остало је задовољство. Иза врата атељеа Ана је одисала радошћу. Граница и утиснута врата између, осећања задовољства у дневном бораваку и осећања радости док је држала кист у рукама у атељеу, пређена је искораком свести и телесним покретом. Слику међа са утиснутим вратима у варијететима простора пројектовала је у реалан простор.  Искоцкала је свако осећање и спаковала у квадрате куће, посла, живота.

У атељеу је висила слика која је, по Анином мишљењу, изискивала још мало дорађивања. Њена прва и последња слика. Њен стваралачки опус и омаж златном пресеку живота. Ухватила се за ново паковање лењира, неупрљаних, којима је бранила прелазак боја из простора у простор слике. Чинило јој се да још увек није савршен квадрат уоквиреног беса на слици. Лупом је тражила тачкице које лебде изнад праве линије. Ту их је обично највише било. Овога пута их, и најпажљивијим проматрањем, није налазила. Прешла је на други квадрат. Па трећи. Неколико сати се упињала да нађе одбеглу тачку изнад неке од линија оквира. Успеха није било. Радост заточена у атељу се згуснула и потпуно је опхрвала. Запутила се у простор без осећања и заспала непокривена.

Намештај је стигао дан пред изложбу, онда када је и испланирала. Део дневног боравка Ана је претворила у изложбени простор, привремено, док не прође изложбени дан. Са пријатељима је датум ускладила неколико месеци раније како би била сигурна да сви, заједно са њиховим пријатељима, могу да присуствују изложби. Све је, данима раније, испланирала до детаља.

Сат пред долазак гостију Ана је почињала да осећа трему. Неочекивано. Мењала је просторије не би ли се поново сместила у калуп равнодневнице живота али је то чинило још нервознијом. Одлучила је да попије чашу вина. Сместила се у фотељу испред слике и лагано отпијала течност. Зна вино где се блокирају поникле синапсе панике – помислила је. Дохватила је вино и сипала још једну чашу. Утрнула, скренула је поглед са слике на сат и с миром прихватила чињеницу да ће гости ускоро почети да пристижу. Док је устајала са фотеље стала је ногом на дугу хаљину. Услед немоћи да се исправи посрнула је напред заједно са чашом из које се отело вино и пролило по слици. Наквашено платно је почело да се криви а обојена осећања да задиру једна у друге. Хорор на Анином лицу не би описало сво богатство, свих језика, живих и мртвих. У глави јој је зујало од притиска.

Од тренутка када је чула звоно на вратима до момента када је испратила госте Ана се јасно сећала само питања две јако блиске особе: – Ана, значи ли ова слика да ћу те изнова упознавати? и –  Јеси ли добро? Оба је прећутала.

Након што је испратила пријатеље конфузија Аниних осећања је досегла врхунац од чега је осетила благу вртоглавицу. Легла је на паркет и склупчана у себе заспала у својој сенци.

Ауторка: Тања Млађен

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *