Култ(у) дисања

 Уводно слово

Детерминисан си временом.
Твоја душа је копљаник између ветра
који наноси прашину у остатак твога лика.
Пешчаник испред тебе је оклоп који ти открива плућа.
Истиче ти време које он не препознаје –
тик-так, тик-так.
А, тек си у уводном слову.
 
Ако желиш дах, остављам те на
реанимацији речи.
Без борбе у слушању.

Стих-и-ја

Мој се стих шири у даљину,
плива коровима безнађа
као дисање
у утрнулом мору.

Треба сузити време
седамдесетих лета –
но сад, из тачке сужења
гурам каденцу
у бескраjну тишину

Да је бар на раскршћу
ова туга за стихом
преливена у радост
неоткривених мрља

Јер ја журим да стигнем речи
А сустиже ме време,
Како да откријем стихованост
земље?

Нек прича дрхтање
у име себе –
за време,
последњу конвенцију
дисања.

Косилица с неба

Косом чистим наслаге уздаха
земље од корова бездана
пролећа

Ионако нико не види
Чиним да задржим парче
коре да сам постојао
ту негде –
као онај што јесам
 
И тамо где шестар постоји
трза се у неправилним потезима
птице
због бесконачја
у које верујем
да бежи

Мислим унутар две слике
ње и њеног потеза
успостављам кос
да видим звездано небо

У коренима земље постоји
светлуцање,

позив и јављање смртног
да прођем по његовом

уму

Остругај ме, вели
да би очувао жељу
да брисање значи
несвесно трзање
краја

Нисам био
нисам постојао –
То је лакоћа дијалога,
терет кошења
Бога

Скица тела

Грудни кош раширен међ стене
отвара полемику
срца и дисања
на фреквенцију мисли писања

Боре од браде до трбуха
воде љубав
са жилама у рукама –
за музику крви

Од линије до мреже
ме грчевито вуку да
У вретено мисли
прозаично украсе
мозак и десну ми руку

Док замршеност линија
спроводи конекцију
небогласја: трзање мождане жице
увија сопство
у космичку фрулу

Без питања сам
у драми која
мапира моје чело.

До прстију чекам
да видим –
како о стену
разарам
део по део.

***

Завршно слово
 
Трансцедeнтирам песму у Христа.
Нек је разапета у читању и интерпретирању.
Ал’ нек постоји, нек сноси бол.
 
Нек речи као чавли пробуше небо и пусте нам простор за удисај.
Од почетка смо самохрани дисањем,
песма то потврђује.

Јер, све што смо изговорили пропратило је дисање.
А, ти то не знаш – не постојиш,
док не освестиш дрхтање бића.

Ауторка: Љубица Зекић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *