Krug života, ta vrteška vrla

Žeton zvani život

Kad bi samo mogli pričati izglođani zidovi kockarnica:
kakve bi sve jade, kakvu bi sve muku
mogli prenijeti dalje; u lutanje svemirom
– tim autoputem bescjenja.

Koliko je samo tu:
zamisli ostalo,
nada dogorjelo,
planova – načisto propalo…
Koliko je samo tu
ugašenih snova, zbog kojih se gubi razum…
Kakva se tu zvjerstva, nad sopstvenim bivstvom,
odigravaju u tamnici – bez sata na zidu…

U tom ambisu, toj rupi bez dna,
strahovladu vodi manufaktura zle kobi
– tvorevina, praktikantski na profanost svedena,
u kojoj se odigravaju zagasito crni ishodi.

Uprkos evidentnom, u inat svima i svemu,
ne haje se mnogo za proklamovanu anatemu.

Ne odstupa se od prvobitnog plana,
od te krvavo-bespoštedne borbe;
provizornog, mahostičkog traganja
za nesigurnim parčetom sreće
i neuhvatljivom iluzijom slobode.

Kasting

Podjela uloga, zar to nije sve ?
U životu, pak, na to; sve se svodi,
bilo prije il’ kasnije.

Neko luda, neko Don
neko metlu u ruke, a neko na tron.
Čudnosti života, na koraku svakom
podjela se raspiruje žar;
lako nije nikom
kome ide as, a kome par.

Da l’ se zaobići može,
preskočiti nekako, igranka ta
Il’ se sva probanja uzalud množe
ko silom odnešena su nadanja.

Krug života, ta vrteška vrla
okreće se neumorno;
melje sve redom,
a podjela se iscrtava
ko po tabli, kredom.

Očito, obrisati se ne da
postavka smiona ova;
ova životna zavrzlama
– ta daleko poznata i vječita borba
miša i lava.

Inkognito

Ono: skriveno
među sijenkama šapata,
u mračnim hodnicima duše.

Onaj purgatorijum,
odveć tiho preovladavajući,
što – odvlačeći svjetlost
ko crna rupa bez dna –
Sudbinu našu skraja.

Ono: sveprisutno;
obličja nepoznatog,
što izaziva dodir hladnoće…
Ta jarka paučina tmine
koja okapava iz časa u čas…

Ono nedodirljivo, a neprolazno:
što dušu u okove stavlja;
slobodne volje posljednji vapaj,
planina praznine
što se na horizontu duše pomalja…

Ono skriveno
…sveprisutno
…nedodirljivo
…neprolazno
Ono.

Poštovati il’ zaobići
pitanje je sad
Kosmički li je ovo red,
il’ neraspletivi razvrat?

Autor: Dušan Pejaković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *