КРЧМА ПОРЕД ПУТА

Идући од дубровачке малте, царским друмом према сјеверу, са десне стране пута, смјештена је стара и оронула крчма  звана „Касаба“. Направљена је некада давно, за потребе пијаних официра, по налогу неког, већ заборављеног, цара. Невелико приземно здање, озидано љутим херцеговачким кресом, са малим пенџерима, испрепријеченим дебелим демерима, са поцрњелим и наереним кровом, урасло је у земљу за, најмање, двије степенице.

То некада бјеше лијепа и отмјена официрска касина на малом зараванку у непосредној близини пута. Кроз времена, испред ње су пролазиле разне широње којима је пут био узак, па је проширивањем пут дошао пред сама врата. Времена и владари  који су друмом протутњели  насипали су коловоз разним материјалима, у више слојева, чији је број тешко утврдити. Нови је слој затрпавао стари и све тако док се врата нису затрпала, а крчма урасла у разне слојеве  који су навлачени и збијани око њених темеља. Прашина коју опанцима, коњским копитима, аутомобилским гумама и господским ципелама дижу путници, улази унутра и таложи се по, некада господском, а сада изанђелом и пропалом кафанском инвентару.

Гост, хтио-не хтио, при самом улазу, поред расушених, стално отворених, с баглама сврнутих и уз дувар прислоњених, врата која се никада не затварају, нити се могу затворити, мора добро сагети главу и опрезно ући у замагљену полутаму „Касабе“, добро водећи рачуна да се на самом улазу не оклизне и не стропошта низ високи басамак, преко кога се улази у учмало, уљуљано и непромјењиво вријеме.

Од памтивијека, у „Касаби“ се ништа не мијења. Она живи својим животом, сама, са својим навикама и обичајима, уљуљана у своју безвремену учмалост, као жабокречина у каквој усмрђелој локветини, притиснута тешком патином прошлих времена и изумрлих људи. Касаблије, уљуљане пијанством „Касабе“, за старим, накривљеним, ножевима и пивским флашама изрезбареним столовима, дријемају погнутих глава и, на тенане, без журбе и узбуђења, бистре свјетску политику. Иако никуд не путују, нити за тим имају потребу, све знају и све им је познато.

Поред „Касабе“, једне безначајне тачке на бесконачном путу, немилосрдно тутњи и пролази цивилизација  која не дира и не нарушава њен мир, навике и обичаје. Међусобно живе у слози. Свак иде својим путем – ако му се иде или стоји у мјесту – ако му се стоји. Касаблије имају своју цивилизацију у којој проводе животе, сажету у кретање од кењаре која се налази у доњем дијелу „Касабе“, одмах поред врата, у којој врше велику и малу нужду, до сана, у коме се хлади пиво  на другом крају крчме, одмах иза шанка.

kafanasokolovic1934Крхку и занемоћалу конструкцију дугог, дрвеног и исцрвоточеног шанка, савијену под тежином пијаних лаката и пивских флаша, свакодневно подупиру одабрани: Профитер, Дилер, Шверцер, Тамићар, Јајара, Филозоф и Вјечити (студент). Они све знају и од постања окладају „Касабом“. Ништа се без њих не може, нити смије, рјешавати. Они су закон и власт у крчми поред пута. Никада тачно није утврђено ко кога подупире и држи у стојећем стању. Они шанк или шанк њих. Можда би се то и установило када би их нека виша сила раздвојила. У „Касаби“ те силе нема. Вјерује се, када би се раздвојили, да би  сви попадали. Они од пијанства, а шанк од старости и дотрајалости. Тако, прислоњени једни из друге, годинама  се међусобно подупиру и таворе, наручујући туре пића од мајмуна до магараца.

Некада давно, неки је путник у крчми заборавио или је намјерно оставио два велика постера мајмуна и магарца, уоквирена у прост и јефтин рам. Слике су се вукле по кафани, премјештале са столице на столицу, сметале гостима, пијаницама запињале за ноге, преко којих су се омицали и падали по прљавом и излизаном поду. Шутане су из ћошка у ћошак све док се неко није досјетио, па их окачио, по уздужној оси шанка, једну на десни, а другу на лијеви зид. Између њих су се удобно смјестили и на шанк наслонили одабрани, који ведре и облаче.

Између два мала, од чађи и дуванског дима потамњела, густом паучином и гвозденим демерима испрепријечена, оштро пријетећа прозора, натакарена је излупана и на више мјеста, од дугогодишњег ложења, испрогоријевана мала, лимена пећ. На окрајку, из пећи просутог, бијелог пепела, који нико годинама не мете, нити износи, осим што случајни гости  изнесу при обући, на празној пивској гајби сједи, вјечито полупијан, Арчибалд са стално отвореном бритвом, којом свакодневно струже и подрезује нокте, отвара пивске флаше и месне нареске, сијече хљеб на шните, расијеца главице лука и плодове зрелог парадајза. Годинама упозорава да се угаси свјетло које му смета док прича, свима знану и добро познату, причу како је некада у овој крчми наручио једно пиво, а попио читаву гајбу  на којој је сједио, а да то газда није примијетио, већ се чудио:“Како се напи од једне пиве, сто га јада знало?“ Од тада му не дају да сједи на пуној гајби.

Ово је, можда, једини угоститељски објекат који нема свог правог и сталног газду. Газду бира „Касаба“ сваке четири године, како то налаже ред уљудног демократског понашања. Он се бира, али се ништа не пита, осим што даноноћно стоји за шанком и служи пијане касаблије. Газда не влада „Касабом“, већ „Касаба“ влада газдом. Она доноси одлуке, сама их спроводи и сама санкционише непослушне. Ње се сви плаше и говоре:“Ко дигне главу у „Касабу“, или ће постати славан, или ће му бити одсјечена.“ Углавном се дешава ово друго.

Као што се у „Касаби“ ништа не мијења, тако су и гости непромјењиви. Поред сталних гостију, наврати по који уличар, изгубљени путник, која луталица или пијаница, који немају куће ни правог циља путовања. За вријеме љетњих распуста навраћају студенти, ради шале и забаве. Да „покупе“ касаблијске згоде и незгоде, шале и догодовштине, које ће препричавати својим друговима у далеким мјестима студирања. Смјештају се у доњи ред испред кењаре и дуго плаћају пића читавој кафани, чекајући дуго и упорно да се приближе одабраним. Надају се срећи и погодном моменту у коме ће се, једног дана, уврстити у њихово друштво. У чекању, многи наду надживјеше, иако она посљедња умире.

beogradske-kafane-dusanova-8-1932-god-660x400Студент се дуго надао и покушавао да се уврсти у одабране. По старом, добром, српском обичају  у „Касаби“ је два пута дочекиван сољу и хљебом, а оба пута камењем испраћан.

Уздао се у навику по којој касаблије цијене и поштују студенте и научнике. Када полазе на студије, у бијели свијет, за срећног  пута се праве велика славља, пије се до зоре, пјева и весели. „Касаба“ лумпује, о њима пјева, кити се њиховим успјесима, одличним оцјенама и научним достигнућима. Хвали се да су то њени синови  који проносе славу и памет славног завичаја. Радује их сваки њихов успјех у далеким земљама, које су далеко од „Касабе“, и вољели би да су још даље. Према студентима примјењују старо обичајно право  које користе околни сељаци када у јесен, од тешког терета уморне, остајеле и беспотребне коње запрате далеко у планину, да се никада не врате. Да их тамо поједу вуци, да не би зимовали на њиховим јаслама. Што даље, то боље. Далеко им лијепа кућа.

О Студенту се у „Касаби“ чуло много прије његовог доласка. Говорило се да је дипломирао прије рока, са чистим десеткама. Предвиђана му је свијетла будућност, тамо негдје у далеком Новом Саду или, још боље, у још даљем и још већем и још новијем Новом Зеланду. Одабрани су смишљали шта би им могао помоћи и шта могу преко њега средити у високим друштвеним круговима.

Док су размишљали, он се појавио низ дуги друм, коме се не зна краја ни почетка. Дошао је да своје знање и памет стави на располагање „Касаби“. Да је промијени, просвијетли, развије и уврсти у брзе цивилизацијске токове. Начитао се књига, нагледао се свијета и дошао до драгоцјених научних сазнања  која ће примијенити у својој вољеној, наивној, доброћудној и заосталој крчми поред пута.

Ганула га је добродошлица, а нарочито хљеб и со, којима се дочекују наугледнији и најдражи гости. Све је било нестварно и бајковито. Одушевљавајуће за човјека жељног завичаја.

Одмах се даде на посао. Млад, занесен и пун идеала, нареди да се отворе прозори. Да се промијени устајали и прозукли, смрдљиви, ваздух  који се вијековима у „Касаби“ удише.

Његовој наредби први се успротиви Арчибалд.

-Какве прозоре? Какво отварање? Завапи пријетећим гласом. Да ме промаја убије! Ово није отварано од како је темељ крчми закопан!

-Кад су могли до сада да се не отварају, могу и од сада. Пресијече газда, бојажљиво гледајући у одабране. Добар је нама и овај ваздух. Ако се теби не свиђа, а ти иди одакле си и дошао.

-Тако је! Сложи се „Касаба“ и дограби камење.

Гонили су га низ друм, с камена на камен, док су му сјенку видјели. Срећне и задовољне што су паметно поступили и багру истјерали из „Касабе“, касаблије отресоше прашину која им је са камења прешла на дланове, ударајући дланом о длан, као да аплаудирају, наручише туру пића за сву кафану, на рачун куће. Задовољно су пили, дивећи се свом подвигу и чудом се чудећи да у свијету има и таквих будала  које би да мијењају ваздух у „Касаби“.

-Нема будале без школоване будале. Мудро закључи Шверцер.

Студент је дуго боловао ово изгоњење. Више су га бољеле душевне ране  него убоји од рипа и баљуна који су за њим бацани. Посветио се науци у којој је напредовао и досегао до великих висина. Вукла га је завичајна жеља да поново покуша. Да промијени „Касабу“. Да доведе своје пријатеље и бизнисмене  који ће уложити новац у реновирање крчме. Купиће нови есцајг и нови инвентар, од старе и оронуле крчме направиће туристичку атракцију  коју ће посјећивати богата клијентела  која свакодневно поред ње пролази и одлази  у неке друге и далеке крајеве. Први, неуспјели, покушај приписивао је својој младости и неукости, слабој тактичности и незнању касаблија.

„Касаблије су пијани и неписмени људи. Треба им помоћи просвјетом и образовањем.“ Говорио је пријатељима, спремајући се за велико мисионарско дјело.

-Ето га, опет долази. У „Касаби“ се шапутало тајно и подругљиво.

-Овога пута доноси паре. Одговарали су боље упућени, намигујући оком, лукаво и загонетно.

Опет су га дочекали  хљебом и сољу. Опет су држани говори добродошлице, у којима се истицала радост што је „Касаба“ изњедрила тако паметног и угледног човјека. Опет је била тура пића на рачун куће и празно мјесто до кењаре, резервисано за Студента.

-Бори се, друже. Дремљиво промрмља Арчибалд,  незаинтересовано стружући нокте. Далеко је до одабраних. Тек си дошао.

-Ја сам угледни научник…

-Јеси кењац. Да си угледан и да си научник, не би се вратио у „Касабу“! Зачепи му уста пијани Профитер.

-Ако си донио што пара, вади их на сто, да попијемо још по туру пића. Нешто су ми се уста осушила. Додаде Филозоф, лукаво се смјешкајући.

-Ево туре изненада! Весело поскочи Вјечити и пође да пијаним и балавим устима пољуби и загрли Студента.

-Ви сте стока! Из душе му експлодира сав гњев и бол који је толике године контролисао и сабијао негдје дубоко, у дну свога скелета.

-Ко је стока?! Мајку ти мајчину! Врисну Тамићар и упири, већ припремљеном, шкрљком.

Камен промаши и, кроз отворена врата, погоди Шверцера који је вршио малу нужду у кењари.

-Јок! Мене! Јекну погођени. Дограби  исту шкрљку и продрије Студента у леђа.

63484_239528256186359_1530111425_nТаква је „Касаба“. Нико ни с ким не живи у правој и истинској љубави. Међусобно се свађају, трачају, оговарају, гложе и подмећу разне смицалице. Нико никога не воли. Свак свакога мрзи, док не дође странац. Под пријетњом странчевог доласка и бојазни да ће пореметити њихов устаљени ред живота, који они ни по коју цијену не желе да мијењају, сви се збратиме, уједине и сложе у борби против придошлице.

Као осе нагрнуше на Студента, који једва капула и живу главу изнесе на друм којим путује цивилизација. Бјежећи и трпећи бол, примијети да се, ипак, нешто у касаби мијења. Почео је неко нешто да пише. Да ли то ико чита? Није могао установити.

Примијетио је да Арчибалд више не опомиње, већ невјешто пише, урезујући слова својом бритвом у поцрњели, годинама некречени, зид. При излазу, запе му око за његов кривудави натпис, с десне стране врата, поред старог, напола преломљеног и масним рукама умрљаног, прекидача. КО ЗАДЊИ ИЗАЂЕ, НЕКА УГАСИ СВЈЕТЛО.

Трчао је дуго, бјежао и удаљавао се од крчме поред пута. Однекуд му изненада у памет дође мисао: „Студент није запалио жито“ – али је рекао: ко последњи изађе, нека убаци шибицу.

                                      Аутор: Боро Граховац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *