Kraj

Jednom, kada bude kraj,
ti nećeš ni znati da je kraj.
Jer, zapravo, neću to znati ni ja!
Znam sigurno da će biti najlepše veče,
ili dan.
I nešto najlepše što smo imali.
Jer tada ću shvatiti da je to najlepše
što ću ikada sa tobom doživeti.
I to mi se neće svideti,
jer uvek želim više, lepše,
a ti to ne možeš.
I onda, kada to budem prihvatila,
to će biti naš kraj.
Uživaću beskrajno
u tome što možeš da mi pružiš,
a onda ću otići.
Da bih doživela negde drugde nešto još lepše.
Otići ću nekome ko će znati da primi svu ljubav
koju želim da dam,
nekome ko zna da pripada,
nekome ko ne nestaje s vremena na vreme,
nekome ko zna da bude voljen
i ko zna da voli.
I nećemo ni osetiti kraj.
Neće biti tužno kao u filmovima!
Krajevi ne moraju nužno da budu tužni,
mogu da budu srećni počeci nečeg novog,
mogu da znače da smo porasli,
mogu da znače mnogo toga.
I nikako ne moraju biti tužni!
I ovo će biti stvarno kraj.
Ne kao mnogi krajevi pre toga,
kada smo opet počinjali,
čim se ti malo odmoriš.
Ovaj put nećeš imati prilike da počneš iznova.
Ovaj put nećeš imati prilike za bilo šta.
Jer posle toliko krajeva
i početaka
sa tobom,
biću umorna.
Ovaj put istinski umorna!
I samo ću poželeti da negde spustim glavu.
I to neće biti tvoje rame.
Jer ono uvek izmiče.
Onda kada je najviše potreban,
tvoj zagrljaj nestane.
I, tačno,
oduvek govorim:
Po mojoj meri je,
za mene krojen je!
Ali odjednom postane nestvaran,
kao da se igramo,
sad me ima, sad me nema,
vidiš me, pa me ne vidiš.
A ja sam umorna već sada
od dečijih igara
i tvojih nepreležanih dečijih bolesti.
U pravu si,
nisam spremna samo tako da odem.
Sada!
Ali biću,
kad se još malo umorim,
kad te još malo ne bude bilo,
pa te bude,
pa te ne bude,
i onda se naviknem da te ne bude.
I to neće biti tužno!
Tužno je sada,
jer te volim.
Jer volim sve što si ti,
volim taj zagrljaj
u koji se tako lako ušuškam.
Ta ramena u koja taman tako stane moja glava.
Jer volim kad ćutiš
i kad me gledaš
kao da želiš da upiješ svaku crtu na mom licu,
kao da želiš da se utopiš u mojim očima,
i kad me nežno pomiluješ po kosi,
a onda čvrsto zagrliš,
kao da ne želiš da bilo gde ikada odem.
I zato je sada tužno.
Jer previše volim sve to!
A onda me pustiš,
onda odjednom to više nisi ti.
Odjednom odlaziš,
odjednom nisi tu.
Čak i kada jesi tu,
gledaš me i ne vidiš,
slušaš i ne čuješ.
I to tako strašno zaboli!
Zaboli, jer znam da si tada i ti nesrećan,
jer znam da tada izroni ono nezadovoljno dete iz tebe,
jer znam da tada tvoja podsvest opet vodi glavnu reč.
I to tako strašno zaboli!
I ja tako poželim da te iz toga izvučem.
A što više pokušavam,
ti si sve dalji.
I uporno ja spasitelj ne uspevam tebe da spasem!
Sav trud je uzaludan.
I zato sada jeste tužno.
Ali kraj neće biti.
Jer ću do tada potrošiti svu tugu.
I do tada ću iz svoje podsvesti izvući sebe,
ako već ne uspevam tebe.
I spasiću sebe,
jer to jedino mogu,
to jedino nije uzaludno.
I zato neće biti tužan kraj.
Biće samo kraj!

Autorka: Dragana Plavšić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *