Крај

Једном, када буде крај,
ти нећеш ни знати да је крај.
Јер, заправо, нећу то знати ни ја!
Знам сигурно да ће бити најлепше вече,
или дан.
И нешто најлепше што смо имали.
Јер тада ћу схватити да је то најлепше
што ћу икада са тобом доживети.
И то ми се неће свидети,
јер увек желим више, лепше,
а ти то не можеш.
И онда, када то будем прихватила,
то ће бити наш крај.
Уживаћу бескрајно
у томе што можеш да ми пружиш,
а онда ћу отићи.
Да бих доживела негде другде нешто још лепше.
Отићи ћу некоме ко ће знати да прими сву љубав
коју желим да дам,
некоме ко зна да припада,
некоме ко не нестаје с времена на време,
некоме ко зна да буде вољен
и ко зна да воли.
И нећемо ни осетити крај.
Неће бити тужно као у филмовима!
Крајеви не морају нужно да буду тужни,
могу да буду срећни почеци нечег новог,
могу да значе да смо порасли,
могу да значе много тога.
И никако не морају бити тужни!
И ово ће бити стварно крај.
Не као многи крајеви пре тога,
када смо опет почињали,
чим се ти мало одмориш.
Овај пут нећеш имати прилике да почнеш изнова.
Овај пут нећеш имати прилике за било шта.
Јер после толико крајева
и почетака
са тобом,
бићу уморна.
Овај пут истински уморна!
И само ћу пожелети да негде спустим главу.
И то неће бити твоје раме.
Јер оно увек измиче.
Онда када је највише потребан,
твој загрљај нестане.
И, тачно,
одувек говорим:
По мојој мери је,
за мене кројен је!
Али одједном постане нестваран,
као да се играмо,
сад ме има, сад ме нема,
видиш ме, па ме не видиш.
А ја сам уморна већ сада
од дечијих игара
и твојих непрележаних дечијих болести.
У праву си,
нисам спремна само тако да одем.
Сада!
Али бићу,
кад се још мало уморим,
кад те још мало не буде било,
па те буде,
па те не буде,
и онда се навикнем да те не буде.
И то неће бити тужно!
Тужно је сада,
јер те волим.
Јер волим све што си ти,
волим тај загрљај
у који се тако лако ушушкам.
Та рамена у која таман тако стане моја глава.
Јер волим кад ћутиш
и кад ме гледаш
као да желиш да упијеш сваку црту на мом лицу,
као да желиш да се утопиш у мојим очима,
и кад ме нежно помилујеш по коси,
а онда чврсто загрлиш,
као да не желиш да било где икада одем.
И зато је сада тужно.
Јер превише волим све то!
А онда ме пустиш,
онда одједном то више ниси ти.
Одједном одлазиш,
одједном ниси ту.
Чак и када јеси ту,
гледаш ме и не видиш,
слушаш и не чујеш.
И то тако страшно заболи!
Заболи, јер знам да си тада и ти несрећан,
јер знам да тада изрони оно незадовољно дете из тебе,
јер знам да тада твоја подсвест опет води главну реч.
И то тако страшно заболи!
И ја тако пожелим да те из тога извучем.
А што више покушавам,
ти си све даљи.
И упорно ја спаситељ не успевам тебе да спасем!
Сав труд је узалудан.
И зато сада јесте тужно.
Али крај неће бити.
Јер ћу до тада потрошити сву тугу.
И до тада ћу из своје подсвести извући себе,
ако већ не успевам тебе.
И спасићу себе,
јер то једино могу,
то једино није узалудно.
И зато неће бити тужан крај.
Биће само крај!

Ауторка: Драгана Плавшић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *