Književno veče gospodina B.

Ovo veče se dugo čekalo, označavalo je samo jedno, a to je njegovo vraćanje na scenu. On ipak nije bio kao svaki drugi pisac, a to mu je samo išlo u prilog. Njegova umetnička duša bila je sklop genijalnosti i strastvenog alkoholizma. Valjda je i zbog toga pisao tako dobre romane. Njegove književne večeri su izgledale potpuno isto, baš kao i ova sada. On bi tako sedeo za glavnim stolom na kojem bi se nalazila potpuno nova knjiga, a pored nje tek otvorena flaša crnog vina. U ruci bi držao neku jeftinu cigaretu koju bi nakon par dimova odlagao na obližnju pikslu, sve vreme prateći očima stanje euforične publike.

– „Džon je tada sišao niz drvene stepenice i zaputio se ka svojoj radnoj sobi“ – završavao je prvo poglavlje dok mu je vino potpuno nestajalo iz flaše.

– Gospodine B, zanima me da li ste to napisali iz ličnog iskustva? – zapita neki namrgođeni novinar iz prvog reda.

– Znači, već ste počeli sa glupim pitanjima? – reče B, vadeći novu flašu crnog vina na sto – ako tako nastavite, nikada nećete naučiti opšta pravila pisanja, zato bolje slušajte, a ne zapitkujte!

Zapalio je novu cigaretu i otpio novi gutljaj vina. Čitao je čas brzo, a čas polako. U nekim naletima bi zastao i dobacio po koju reč pojedincima iz publike koji su ga navodno nervirali. Ponovo je popio vino na iskap i nasuo novu čašu. To ga je na kratko oraspoložilo, spustio je pogled na papir i vratio se čitanju.

– „Tada je Džonu došla ideja da uzme pištolj iz fioke“ – opet je podigao pogled ka publici očekivajući neka glupa pitanja. Mada, dobro je znao da su to samo izgovori, samo je tražio razlog za svađu – znate kako, Džon se nije razlikovao od vas, idiota, koji ste ovde prisutni. Takođe, smatram da niko od vas nije ni malo bolji od njega! – Došavši do pola druge flaše zapalio je novu cigaretu prateći to osmehom. Smejao se svim čudnim pogledima koje je prezirao.

– Gospodine B, da li smatrate za tačno da inspiracija dolazi iz opijanja? – novo pitanje je izletelo iz publike.

– Ko je to rekao, aha, vi, tamo u crnom sakou! Vaše poznavanje umetnosti i inspiracije je ravno amebi! – Polako je završavao drugu flašu vina. Brzim pokretom ruke je spustio praznu flašu na pod i uzeo novu. Nakon što je nasuo vino u čašu, uze cigaretu koju je lagano zapalio uz trzaj šibice. Povukao je jedan veliki dim i izbacio ga uz duboki izdisaj. Nije vredelo. Opet je imao onaj nalet besa zbog kojeg je tražio bilo koju žrtvu na koju bi se mogao iskaliti. Bacio je novi pogled na publiku, prepuštajući se kiselastom ukusu vina koji je lagano klizio kroz njegovo grlo.

– Gospodine, vi ste nula od umetnika! – Začu se novi glas iz publike. Posmatram vas čitavo veče dok vi tu pijančite i pričate nekakve gluposti pred ovolikim svetom! – Čovek se ubrzo pridigao sa stolice i hitrim koracima krenuo ka stolu za kojim je sedeo B.

– Priđi, reci mi to u lice, hajde! – Reče B. sipajući vino u staklenu čašu.

Dugonogi čovek se brzo našao ispred razbesnelog pisca koji je brzo skočio sa svoje stolice oborivši je uz tresak. Tada ga udari iz sve snage u desni obraz oborivši ga time na pod. U sali se istog trena prolomi jeziv vrisak i ljudi pohitaše brže-bolje da razdvoje ovu dvojicu. B. je psovao iz petnih žila mlatarajući rukama po vazduhu. Više se nije trudio da udari samo dugonogog čoveka već bilo kog ko mu se našao pri ruci. Brzo se dokopao one flaše sa vinom i zaputio se ka izlazu iz sale, sve vreme mrmljajući nešto što je ličilo na „svi ste vi gomila idiota“. Da, tako je rekao on, Čarls Bukovski, časna reč!

LOŠA SREĆA 

„Imala je prelepe plave oči, sjajile su poput bisera. Njena kosa, kako da je zaboravim, opčinila me je istog trena! Padala joj je preko ramena, onako, stepenasto. Zar to nije prelepo? A tek ten kakav je imala, zaboga, prosto da čovek ne poveruje u takvu lepotu! Bio sam zaljubljen, znao sam to! A kako i ne bih bio? Na takvu lepotu se ne može odoleti! Bože, Bože moj, a tek njene usne! Čak bi se i najlepša ruža mogla postideti. Oh, ta njena crvena boja, prelepa je, prelepa! Prosto me je mamila, mogao sam već čuti njene zanosne reči: „prepusti mi se, prepusti“. Kako to čarobno zvuči. Zar ne? Osećao sam se kao na sedmom nebu. Uh, želim je, tako je mnogo želim! O, Bože, Bože moj!

– Jadao se jedan lopov drugome kada je saznao da ga je već neko preduhitrio u krađi slike „zanosne lepotice“ koju je i on želeo imati.

ČOVEK BEZ VERE

Kada je proleće bilo na pomolu, i priroda se lagano budila, jedan sveštenik, koji je služio u obližnjoj crkci, u malom selu kraj Dunava, iz dana u dan je gubio sve više vere. Rastuživalo ga je to što su mu liturgije bile slabo posećene, sa svega dvoje-troje ljudi. Činio je sve da mu se odživ poveća, ali je sve bilo uzalud. Svake večeri bi zabrinuto napustio Božji dom i zaputio bi se u šetnju kraj Dunava. Šetao bi tako lagano, dok bi mu potišteno srce otkucavalo sve tužnije. Bio je slomljen. Nakon duge šetnje, vraćao bi se u crkvu i tražio odgovore u molitvi.

– Pomaže Bog, oče. Kako ste? – začu se glas sa ulaza crkve.

– Bog ti pomog’o, Aleksandre. Kako će biti, teško, narod ne dolazi u crkvu – reče sveštenik, potišteno.

– Znaš kako kažu: „ko traži, daće mu se“, samo veruj – reče Aleksandar, starac, koji je mnogo poštovao sveštenika.

– Možda si u pravu, daće Bog – prekrstivši se, otide za oltar gde je najviše voleo da se moli Bogu.

Zapalio je sveću, pročitao par redova iz Svetog pisma, potom je izašao iz crkve. Sutra dan, nakon što je završio sve obaveze, pomolio se za čudo i otišao u šetnju kraj reke. Celim putem su mu odžvanjale Aleksandrove reči: „ko traži, daće mu se“. U njima je pokušavao da pronađe neku utehu i nadu. Negde predveče, u vreme pred liturgiju, sveštenik je pripremao govor i ujednako razgledao crkvu. Činila mu se potpuno prazna, sem troje dece koja su sedela na drvenim klupama i veselo posmatrala zanosne freske na zidu crkve. Njih nije ni primećivao. Ubrzo su došle još neke starije osobe i služba je mogla da počne. Sve mu je izgledalo potpuno prazno, a sinoćna molitva je ostala neuslišena. Čudo se nije dogodilo, bar je tako on mislio. Nakon završene službe, svi su se razišli, sem starog Aleksandra i troje dece koja su još sedela u klupama. Sveštenik je prišao starcu i tužnim glasom ga zapitao:

– Aleksandre, zašto je Božji dom i večeras tako prazan? Čudo se nije dogodilo.

– Oče, uveravam vas, večeras dom Božji nije mogao biti više ispunjeniji nego što jeste. Čudo se zaista dogodilo! – izusti veselo starac.

– Ali šta to pričate, vidite da je sve prazno i pusto.

– Večeras su, moj neverni oče, došli upravo oni sa najvećom verom, a to su ova deca – reče, pokazujući rukom na njih. Tu su već neko vreme, a ti ih nisi ni primetio. Oni imaju čistu veru, oni su to čudo koje si čekao – videvši to, svešteniku je pošla suza niz lice. Pao je ničice pred ikonu Gospoda, i po prvi put osetio šta je to prava vera.

Autor: Đorđe Grmuša

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *