KAPIJA RAJSKIH TRUBADURA

Večeras upali par svetiljki za mene.
želim da me prati snop svetlosti dok koračam prema tebi.
Pogledaj, na glavi nosim lovorov venac,
prolazim kroz kapiju rajskih trubadura…
Pogledaj dve figure zagrljene u parku kako dišu kao Amor i Psiha.
Jedna za drugu…
To je zavet izvan vremena.
Pogledaj naše ruke koliko su svetlosnih godina daleko jedna od druge.
Čas je zaključan u minuti, godine su vezane lancem…

Napuštam svoj stih.
Prepuštam se rečicama da me odnesu na obalu crvenih suncokreta.
Prolazim kroz kapiju rajskih trubadura.
Nimfe bude apolonska jutra, rađaju nedelje.
Gledam medalje okačene anđelima o vrat.

Moje ruke su daleko od tvojih obraza.
To je želja jutra.
Nebo je to koje piše priču.
Pusti koju suzu, ja sam ćerka Titana.
A ti, ti čovek na Tantalovim mukama.

Autorka: Suzana Rudić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *