КАПИЈА РАЈСКИХ ТРУБАДУРА

Вечерас упали пар светиљки за мене.
желим да ме прати сноп светлости док корачам према теби.
Погледај, на глави носим ловоров венац,
пролазим кроз капију рајских трубадура…
Погледај две фигуре загрљене у парку како дишу као Амор и Психа.
Једна за другу…
То је завет изван времена.
Погледај наше руке колико су светлосних година далеко једна од друге.
Час је закључан у минути, године су везане ланцем…

Напуштам свој стих.
Препуштам се речицама да ме однесу на обалу црвених сунцокрета.
Пролазим кроз капију рајских трубадура.
Нимфе буде аполонска јутра, рађају недеље.
Гледам медаље окачене анђелима о врат.

Моје руке су далеко од твојих образа.
То је жеља јутра.
Небо је то које пише причу.
Пусти коју сузу, ја сам ћерка Титана.
А ти, ти човек на Танталовим мукама.

Ауторка: Сузана Рудић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *