Kako se biva srećan

KAKO SE BIVA SREĆAN

Dodje mi anksioznost,
pokuca na vrata
i ja je pustim.
Pustim da me obuzme,
da me preplavi,
pustim da steže čvor u mom stomaku,
da mi zaustavlja,
a onda ubrzava disanje,
da me preznoji,
da utrnim,
da me trese,
a onda da me zaledi.
Sve je to pustim.
Ako se borim,
biće gore, znam.
Onda je upitam:
od čega me braniš?
Zašto baš sada,
kada postajem neka nova?
Odgovara mi:
Zato baš!
Da te zaštitim od nove tebe,
odnosno sebe,
odnosno nas,
tebe i mene,
jer sve smo to mi.
Da te zaštitim od novih puteva,
novih mogućnosti,
nove sreće.
Jer makar i tuga bila,
ako je staro, to nam je poznato.
Sa starim bolom znamo da se nosimo,
znamo šta ćemo,
znamo kako ćemo.
Kako da te pustim da kročiš na novi put,
u nepoznato.
Kako da prepustim stare boli prošlosti,
kad za to jedino znam.
Bez toga ja nisam ja.
A ako nisam ja, ko ću onda biti?
Neka nova ja za mene je nepoznanica.
Onda pustim tu novu ja,
pa je sama sa sobom i svojom anksioznošću pogledam,
kao muzejski eksponat,
oprezno i sa distance:
Ona se smeje, ona je srećna,
nju ne boli, ona ne tuguje,
ona ne nosi teret svoje i tudjih prošlosti.
Pa opet pogledam sebe staru i zapitam se:
Kako se u ovome biva?
Kako se biva srećan?
Tako što iskusiš,
probaš sreću,
okusiš je,
zagaziš malo u nju kao u vodu,
okvasiš samo prst,
pa celu nogu,
da se polako privikneš,
onda se pustiš ceo.
Zaplivaš u sreći
kao u najbistrijoj vodi.
Polako, korak po korak.
Kad se uveriš da je u redu biti srećan,
naučićeš i bivati srećan.
I tada anksioznost neće imati od čega da me štiti,
jer neće više ni sreća biti nepoznata.
Do tada: dobrodošla je anksioznost,
da me podseti da ovaj put još nije gotov,
da zapravo tek počinje!

ČEKANJE

Čekam neki poziv
Neki pogled
Neki dodir
Neki novi dan
Bolji dan
Neki bolji život
Ovaj mi nije dobar
Svega mi fali
Dobrog posla
Prijatelja
Ljubavi
Nežnosti
Fali mi radosti
Osmeha na licu
A možda mi najviše falim ja
Da zavolim sebe
Ponegujem sebe
Zagrlim sebe
Prigrlim sve što jesam
I lepo i ružno
I vrline i mane
I juče i danas
Da prihvatim sve
I da manje čekam
Jer možda je sve tu
Na dohvat ruke
I sreća
I ljubav
I nežnost
I prijatelji
A ja to ne vidim
Naviknuta na čekanje
Navikla da čekam tebe,
Pa zaboravim na sebe
Čekam neko bolje sutra,
Pa zaboravim na danas
I samo čekam
A sve sto čekam već je tu!

POSLE KRAJA

Mislila sam
Kada dodje kraj
Da će više boleti
Da ću makar malo patiti
Da ćeš makar malo faliti
A ti si me tako spustio nisko
Da sam svu snagu potrošila
Da se podignem sto visočije
Da ugledam nebo
Sunce
Da ugledam ljude oko sebe
Da ugledam sve drugo što postoji
Da ugledam lepotu
Sreću, radost
Da ugledam ljubav
Jer ovo nije bila ljubav
Jer ovo i nismo bili mi
Ovo su se naše podsvesti poigrale s nama
Ovo su naše podsvesne potrebe
Težile da se zadovolje
Nesvesno smo hteli da oživimo neke poznate obrasce
Nesvesno smo ih i oživeli
A onda sam ja moje osvestila
I kad sam došla do zida
Ipak sam još jednom lupila glavom
Ipak sam još jednom pustila
Da uradiš nešto još gore
Da me još jednom postidiš
Same sebe
Da se još jednom slomim
Da se smejem i plačem
I onda je nešto puklo
U meni
Tu negde u predelu stomaka
Dodirnuo si me
Dodirom koji sam volela
A ovaj put bio je prljav
Gadio mi se
Drugačije sam zamišljala kraj
A posle gadjena nije ostalo ništa
Otišla sam, zatvorila vrata
Zaista sam zatvorila vrata
I pocela da dišem
Da cenim sebe
Da cenim svaki udah
I nisam zamišljala da posle kraja
Početak dodje odmah
A došao je
Kao da je samo to i čekao!

Autor: Dragana Plavšić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *