Kako sam se zaljubio u Bosnu

Kako sam se zaljubio u Bosnu

Ruke su ti hladne.
A isto jutro nad nama kunja.
Naš susret gaji plavetnu senku,
s druge strane koja trune i raste,
daleko od mirisa lipa, cvetnih dunja,
deli bojažljive ljubavi na slučajne kaste.

Ti si ničija.
Meni se tragovi lica pretvaraju u vreme.
Nakrivo nasađen, pomalo pust,
na sebi gajim trnovite kaleme.
Mešanac sam, ne zameri,
znam da ne razlikuješ boje kože
i vitraži i mozaici, krhotine su,
koje su imale zagrijane ruke da ih slože.

Bezdušni su anđeli neograđenih balkona,
sa rubova vremena koje je odavno isteklo.
Gde rastanak šta je,
do susret toplih ruku to vreme koje je peklo?
I za uho zadenute ruže, osmehnute,
nemir kraj prozora što slute.
Tek po rastanku s naklonom ja padoh,
pred tvoje duge, cvetne skute.

MANDALA

Budim se.
Pretačem ono ljudsko u nagonsko.
Rekvijem za točak koji se u meni vrti.
Ruke vitlaju na vetru,
poklanjajući prvi
i uzimajući moj poslednji slobodan dah.
U krugu,
kraj mojih nogu,
tinja pepeo predaka,
bez težnje ljudske duše ka slavlju i smrti.
Nečije prepukle grudi rađaju ljiljane,
kad zatvaram vrata
i gojim zaboravljen prah.

U odsustvu čula,
otimam oblake i sunce,
poetičnost oluje u harmoniji haosa.
Cveta šaka.
Prsti mirišu na toplo disanje
i bujicu raspletenih kosa.
Okrećem se,
kao da razbijen život nikad nisam bio.
Ispod talasa trave,
bosih nogu,
dečijeg kikota.
Neubeđen u realnost.
Ozraren iznutra.
Kružim,
dvaput da osetim ritam bubnjeva i života.

DVADESET PRVI VEK
 
Visi dobrodošlica.
Orezla u sivo,
podgrejana ispod dvoličnog kaputa.
Bez strasti – Reč,
gasne ispod dine suve kože,
rastegnuta i svela.
Opijen milošću podzemlja psihe,
razum počiva kraj žilavog kuta.
Osloboljene molitve,
uskoro,
tišina sudariće zaboravljena tela.

Pred buđenje,
kad žmure i starci i deca,
bačena bez posledica u providnu sobu,
zaključana spolja,
neskomno očekuju sužanj nevinih igara u zrelom dobu.
Zalaskom sunca neko viče.
Jedan stranac!
Bez plača,
prognana nejač rođena zimom:
tako je lako procvetati danas,
savešću pijanih pilota nad Hirošimom!

LJUDSKA MAKULATURA
 
Kraj uzavrele ceste.
Otvorena prazna šaka ljudske makulature.
Prosjak.
Dodatno mu zataškavam ime bezličnim terminom.
Prljavi, urasli nokti,
stare, pocepane krpe sa njega cure,
izlivaju se u trup, pa udove.
Nejasne konture iscrtane taštinom.

Prikovan za beton.
Izložen kao usputni proizvod tuđeg kapitala.
U agoniji ubijanja sebe,
podiže kovanicu sudbine
sa pogrešne strane što je pala.
Nataložena silueta prašnjave figure
ka polupanom kontejneru plašljivo se njiše,
mičući kratak pogled,
kroz prolaznike,
praznim trbuhom smerno uzdiše.

To njegovo dostojanstvo,
u krutom pokretu,
stroga je presuda sudbine,
kao glavnom liku u prvom planu,
sfumata senke i magle,
koji u realnosti zapravo gine.
S refleksijom ozeblog sunca
koja sjaji na njegovoj zenici
u opiljku nage živosti,
vidim Adama
koji čini prvi greh
i nekog novog Prometeja
koji u ljudima potpaljuje vatru milosti.

Autor: Aleksandar Gabona

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *