Како ће ми рећи да не воли палачинке?

– Како си ти знала да је он онај прави? И како ћу ја знати да ли је он онај прави? Већ сам напунила 20, а још увијек немам правог момка…

И жалила се и хвалила се млада Марија. Имала је смеђу косу, не тако свијетлу, а растом је била повисока, не превисока, него таман за крај из ког је потекла, гдје су скоро сви мушкарци метар и седамдесет. Пошто је увијек водила рачуна о изгледу, а и била је сама по себи младолика, није се пуно умарала због свог изгледа. Али, дошло је вријеме када су све дјевојке око ње одједном биле у дугим већ везама, а неке чудне прозивке је чула скоро са свих страна (А када ти мислиш да се удаш? Има ли неки ‘момек’ којег нам кријеш…).

Сада је била код своје баке Невене којој је дошла да се изјада а уједно и поједе једну питу од сира коју је бака тако лијепо знала савити.

Одмах с врата бака Невена је упита:
–  Машо, јеси јела?!
– Нисам, бако. Знаш већ да никада не доручкујем.

Бака није могла разумјети тај немар за храну и здравље и чудне навике које дјеца стварају док су на факултету. У њено вријеме највећа брига је била не сјести на хладан бетон и никада ногом не стати боса на плочице у купатилу.

– Сјетићеш се ти мене када будеш имала чир на желуцу, гастритис и ко зна шта још. Пита стиже за пола сата! … Марија је знала да ће се лијепо најести, а одмах затим и попити шољу домаће, јаке и слатке црне каве. Баш оно што јој је било потребно ових дана.

‘Да чујем’, поче Невена да разговара, јер је већ очекивала да ће Маша нешто натукнути, али како јој се није јавила да ће доћи, знаћи да се нешто десило или је једноставно баш данас нека годишњица или неки рођендан или нешто слично што само женско срце памти цијели живот. Невена је имала искуства у љубави, али сада није била битна она него како ће Маша изаћи весела из њене куће.

– Који је данас датум, а да, 22. мај, има ли то какве везе што ти мени овако упадаш са животним питањима и неким смисловима и којечим? Знаш ли да још нисам скувала ручак ни избацила земљу са балкона, а сада ће подне.

– Он је био тако сладак када смо се упознали…

Марија је већ видно била у прошлости и изгледа да је бака Невена погодила да је ријеч о једној бившој љубави због које Марија себи квари дан, а њој ствара нервозу у желуцу.

– Само се смијуљио, гледао ме директно у очи, па бих ја скретала свој поглед… није се раздвајао од мене и док нисам ни схватила да смо се пољубили, већ смо били у вези. Свидјела сам му се и готово! Хтио је експлодирати док ме није пољубио и стално ме питао када ћу спустити ручну. Е па ето, шта сад имам од тога што сам је спустила. Тужно уздахну Марија и настави:
– Знаш, бако, ја мислим да је некада то било лакше, није се овако патило, него фино све се среди и готово – нема хоћеш-нећеш нити неког иживљавања у младости о чему мушкарци толико причају, немам појма шта им то значи.

– Ех, драга моја, још нисам упознала мушкарца који би жени био по вољи. Али, добро. Ми их бирамо и то тако иде. Нико нас није присилио да станемо уз њих а поготово да будемо са њима читав живот, јер сваки дан можеш отићи. Али онда попричаш са другима. Све је то исто. Не крије се срећа у туђој породици, него у твојој. Нити ћеш бити сретнија када онај ко те данас нервира више није ту.

– И да, данас му је рођендан, додаде Марија.

– Ма пусти то крају. Колико имаш до краја још испита, реци баки, и реци ми шта сада учиш – да ли је нешто занимљиво…Можда ти могу и помоћи?

– Имам још шест испита..Али бако де ми реци како је теби било када те је момак оставио? Оставио те је један је л’ да, или си увијек била са дједом, не знам?

– Овако… Јесте, оставио ме је момак. Нису пуно другачија времена данас од времена када сам ја била цура. Све је то исто. И нисам имала само једну љубав. Искрено да ти кажем, како прољеће долази, ја се сваки пут сјетим због чега сам вољела било којег од својих бивших љубави. И увијек се упитам – како је то престало, нестало одједном свега, а до једног момента уопште и ниси свјестан да је крај на помолу… Сад не знам којег би ти споменула… Не знам – реци ми какав је тај твој био, што му је данас рођендан.

– Па… био је као дјечак. Имаш је широк осмијех и уста велика, баш лијеп осмијех, да. И кратку смеђу косу. Имао је мало већу главу. Бако, је л’ глупо што ја говорим као да је умро, а он је и даље жив – ово био и то.


– Само причај.
– Да. Имао је крупне смеђе очи, свијетло смеђе. И гледао ме је њима. Дуго и продорно. Као да улази у мене и чачка нешто изнутра. Није био пуно висок, али мени не смета, не треба ми неко са ким ћу се довикивати горе-доље, а и сасвим је нормалне висине када видим каквих све малих момака има.. И да, стално ме је нешто питао – те шта ја мислим о овоме, о ономе… Зашто волим трчати, па би ми одмах и давао комплименте да сам зато у ногама мало јаче грађена – да, ‘мало јаче грађена’ – фино се изражавао. А онда једног дана – ја сам – не знам ни сама какви су то изрази – некултурна, не дам му дисати, чини ми се да ми је говорио и крава, уф… Како си ти знала бако који је прави? Извини што те малтретирам, али више не знам кога би питала – а питам кога стигнем. Јер не могу питати некога ко чак нема ни симпатију или није нешто озбиљније направио са неким, то мора бити неко у браку и неко коме је брак успио – јер ја вјерујем у брак без развода. Ако се мислим разводити, мени онда муж и не треба, него ћу наћи некога да ми направи дијете и живјети сама. То је ионако сада популарно. А да га мислим варати или он мене, а да наставимо живјети у браку – НИ-КА-ДА!

– Причаћу ти о вези са једним младићем, звао се Гојко. Био је моја прва љубав, односно са њим са први пут спавала…
-О бако!

Марија се сада сва упила у причу јер јој је баш ова тема била горућа. И не само њој већ и свим њеним пријатељицама које су само о томе и причале, а њој је већ била мука од тих силних ‘узбуђења’ о којима она није имала појма. Али руку на срце и она је сматрала тај чин нечим вишим, нечим што ништа послије тога неће моћи избрисати.

– Тако је. Гојко је живио у граду, а ја бих долазила само понекад, када би био пијачни дан, јер нисам имала потребе долазити у град, нити ми је ико давао новац да долазим. Ипак сам успијевала долазити колико сам могла. Сусрети су вриједили, то је сигурно. Тада сам се и запослила – док смо били у вези. Нисам никоме причала, тачније рекла истину, па ни њему – да радим у кафани, да сам конобарица и да ме је једна муштерија покушала силовати док ме је возила кући, али сам се уз тучу одбранила.

– Бако, па што му ниси рекла, шта ти је, не треба се тога стидјети, већ…

– Нисам рекла и готово. То је била моја борба. У тренуцима када би ми се дешавале такве необјашњиве ствари а које су стварно ружне, мислила сам на њега и говорила себи да ипак имам нешто чисто, неукаљано, нешто што ме може опрати од свега ружнога што ми се деси на оваквом мјесту. Зато ми је и био први. Био је још дијете. И ја сам њему била прва. И дала сам отказ на том послу. Остали смо заједно иако сам се вратила на село и ријетко долазила до града, а тада бих долазила само да га видим и била бих код његових, у његовој соби и све је некако ишло лијепо. Не знам када се све измијенило, али престао ме је вољети. Тада сам се разочарала, али изгледа не довољно. Било је потребно још много времена да схватим да се кад-тад сви испрљају и да само треба да одабереш једнога који је спреман да буде прљав заједно са тобом.

Марија је разрогачила очи и сва у чуду чекала расплет – Шта је било у кафани? Је ли раскинуо Гојко или бака? Да ли Гојко зна колико га бака и данас воли? Зашто све што је лијепо има крај. Није могла издржати па пуче ко из топа:
– Па је ли било тако?
– О чему причаш?
– О прљању.
– Каквом прљању?
– Сада си говорила да се треба прљати заједно, јеси се упрљала заједно са деком, је ли тако било? Није ваљда то тако ружно као што звучи…

– Видјећеш и сама, Машенка. Једном када преноћиш вани, а да немаш кога назвати. Тишина те до 5 ујутру убија, ти стојиш будна испред зграде, 4 ујутру, 5 ујутру. Чекаш да сване, јер ниси смјела преспавати (пријатељица нема родитељске дозволе, а ти говориш својима код куће како је све супер и лијепо и да си код најбоље другарице – које немаш). Неко се накашље, а теби глава пуца и од размишљања ко је тај који се накашљао (да није лопов, силоватељ, убица) и од хладноће и од бројања минута до тренутка када ће да сване и када ће се врата зграде отворити и када је најкултурније доћи по ствари које си оставила то вече прије него ћеш се са њим наћи, па онда на станицу без довољно новца и мораш тражити или опет остати тако на хладноћи… Слушаш ли ти мене?

До тада је Марија већ дубоко занесена фејсбучила и са Бранкицом (колегицом са факултета која је написала скрипту за испит) пролазила питање по питање за испит који је чека за 9 дана.
– Јој, извини, бако, нешто ми је избацило, ажурирам, сада ћу, извини, шта си рекла?
– Ништа. Ајде једи, охладиће се.
– Молим те, бако, де реци ми, знаш да те слушам.
Невена је закувавала воду за слатку каву својој још слађој Машенки, враћајући се полако у данашњи дан када је требало скувати ручак, а она овдје прича о свему и свачему. Али, наравно, Машенка мора чути шта треба да ради и ако тражи помоћ од своје баке, бака је увијек ту. Стављајући каву на сто, а држећи кесицу граха у рукама, Невена сједе крај Маше, па рече:

– Е овако: Да скратим. Онога момента када ми је Гојко рекао да – не воли, нити једе – палачинке – требало је да знам, јер сам и осјетила нешто изнутра да не ваља – да је међу нама готово. Ето, већ тад.

Обје праснуше у смијех, Марија просипајући питу од сира по поду, а Невена пребирајући пасуљ по плавом трпезаријском столу без столњака.

Ауторка: Ана Галић

Фотографије:  Nathan James

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *