Jutarnja rapsodija

Pesma iz zbirke Predeo s grobljem – brutalni soul, Presing, Mladenovac, 2016.

Ustadoh jutros čvrsto rešen
da preživim još jedan dan.
Celu sam noć odnekud hodio,
a gde sam stizao ne znam.
Velikom pokretnom trakom,
rekla bi moja dottoressa, nigde,
ne skidajući prste
s tastature mobilnog telefona,
dok uspostavlja vezu sa bićima višim iz
lavre Aleksandra Nevskog
preko Facebook-a.
Pre je to glomazna spirala, kažem,
po kojoj dole-gore jurca izbezumljeno dete,
a neki uporni čovek koji me
privremeno menja
svira čas čelo, klavir, cimbalo, violinu.
Iz sve snage, pršti metal, batići se raspadaju,
gore konjske grive, pucaju perlonske žice,
strelovito ih potom menja
drugi čovek u košmaru,
traka se zahuktava,
kao da svira na češlju, pucaju zupci,
vrelina žari, pucaju zubi letećih riba,
žice se kidaju, njište kobilice, preparirani ljudi
poskakuju kao u zapaljenom lutkarskom pozorištu.
Traka se neljudski ubrzava,
scena se neprestano ponavlja.
On i dalje svira. Veličanstveno i opasno,
gudalima i batovima,
kao kasapskim nožem i masatom.
Rahmanjinova, Stravinskog, Hendla.
Brijem se na neviđeno,
zasecajući u meso, žurim,
suludi dubler Pabla Casalsa da me ne stigne.
Vivaldi pokreće čaroliju svitanja,
nešto više teskobe i nemira
deo su istorijskih okolnosti
koje ne popuštaju, kao u širokim zahvatima
mitski junaci iz kosovskog ciklusa.
Stari fotograf na terasi u prizemlju prvo
drvenom nogom šutne lutku iz
Muzeja voštanih figura,
a onda počne da razvlači
crno-bele negative spram svetla
jutarnjeg bunila.
A video je već sve,
ispisnik Hijeronimusa Boša,
koji se odlučuje za čekanje. Jer
pod ružičnjakom su se caklili mačići,
dve hrpice tafta iz Sent Marselina.
Mačka pripravna u stavu malog templara,
između mladunaca i psihotične vrane koja je
skakala po betonu.
Kao kameni Milton Manaki, nepomičan
u usredsređenosti, na terasi je sa
fotoaparatom čekao starac, bez mora.
Iz punog trka sam se ustremio na vranu
pokušavajući da je uhvatim na volej.
Ptičurina je uzletela,
napravila poluokret i iznenada
se poput paklenog, špicastog trupla
stuštila na mene. Trenutak jasnog uvida,
iskorak u stranu i strahoviti levi kroše
Lenoksa Luisa pokosio je spodobu
koja je onda kao Luciferova čigra na betonu,
poskakivala u čevrnu, do konačnog pada.
U boljem svetu podrumskih tajni
već su nestale mačke.
Kad sam se vratio s posla
stari fotograf mi je pružio sliku
na kojoj stojim nad ogromnom,
mrtvom vranom,
sa podignutom krvavom pesnicom,
očnjaka oštrih i blistavih,
kao vreli čelik budućnosti.

Autor: Slobodan Todorović

2 mišljenja na „Jutarnja rapsodija“

  1. Ostati u malim, ličnim kvadratima, ili izaći van? Opasnost vreba bez obzira na odluku. Zakoračite hrabro i suočite se sa demonima. U zavisnosti od opredeljenja, život je podeljen na runde. Najtvrđi su se nekad borili dok stoje na nogama. Kasnije slede dirigovana skraćenja.
    Stoga, zanemarite uskraćivanja, borite se, ne predajite se nikad, kao Guevara, Marciano, Dillinger, Muhammad Ali, Sitting Bull, španski borci, Sacco e Vanzzeti!

  2. Kakve scene, kakvi uzvitlani prizori… Maestralno! Pesma po svemu specifična. A paleta interpretacija gotovo nepresušna. Kadrovi (mogu slobodno tako da ih nazovem jer su filmski a završnica, po meni, čak potpuno stripska) potvrđuju i da je pesnik izuzetan vizuelista.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *