Један од првих кошмара

Разговори

насумично отварам књиге са полица
и удишем мирис папира
као што насумично бирам стране
37. страна Девојке и голубова
Ивашкјевич сматра да смо солидни
асоцијални
тачније његов Едек
што престаје да мари за
голубове

***

док покушавам да се рашчешљам
док вадим косу из очију, уста, лавабоа
сећам се једне бајалице
којом су девојке опчињавале лепотом
мислим о Ускрсу
да ли су мислиле на себе
или су мислиле на
друге
не знам

***

имам пеге испод очију ситне, скроз
сметају ми ујутру више него иначе
улажем наде у прах са витамином ц
као што се надам да ће још неки осећаји
присутни после неких других
избледети временом ако не скроз
онда довољно да ми се чини
да их нема

***

недостаје ми једно одређено место
у једном одређеном граду
заједно са свим својим мирисима
када бих отишла као да бих
издала читаву једну деценију

***

док твоје лице има боју и мирис лаванде
а моја туга древног речног биља
вече пада и ми завршавамо с речима за данас
загледани у месечине унутар нас
успављујемо слова испод капака
и нестајемо

Море сам

Ј, пази сад док свиће
море оцртава изгубљене солитере које смо, ономад, смештали у песме
више не разазнајем оквир сламеног шешира
и границу између мора и неба
необичан инсект гнезди се на мом рамену
напола склопљених очију знам да ми ништа не треба
осим звона са острва из дубине мора из утробе земље
вибрира негде иза осамљених брегова мој пупак
буди се душа једног рака и јежа
и диже се со
и надолази велика вода

Деспоте, да ли је то нешто страшно
или се рубови моје стварности круне
или је подне сувише врело
или моја кичма више не стоји право и моје се тело
од камења и воде разазнаје једва
шта је то моја рука
стена је сваки човек и не бринем се због крви и посекотина
о, кад бисмо заронили лице у земљу у воду
о, кад бисмо пољубили рибе које ће удахнути живот
и исплели венце од мирисних трава – крика галебова
збратимили се са свим водењацима што пријатељски пружају руку
и са сиренама што ће вешто шчепати нас за срце
испливала је златна јабука
о, кад бисмо били огледала, кад бисмо били свети муљ

тако је лако све једно
помолити се и опсовати у овом вечном дану
стиснути јаче бројаницу на срцу да знамо
за ким то неко у нама плаче
и пити вино док се не испије подне
и не преплави нас велика вода

а ти, добри Деспоте
осунчани маслињаци машу твојој дечијој души
Ј је нестала у мору и оставила ме
ти звуци са магистрале у предвече
сушим своје беле рукаве и кувам кафу
нека празнина зјапи и крпим је
оним што је остало од сунца
склопљених очију волим твоје зелено уво
и сад
којим ћемо смером у равницу
а да за нама не остане со

Вир

један од првих кошмара
био је о виру

разјапљена чељуст Дунава
митско грло дубине

сребрне крљушти риба
личе ми на сузе утопљенице
која се можда звала
Јелена

нечији жути купаћи спава сам на обали

ветар буди жамор заспалих митских бића

на ово место падају две ноћи
на једну воду овде једном свиће дан

по води плутају
древне словенске молитве

јутро ме затиче
с непознатим словом под језиком

Ауторка: Маја Стојанац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *