Јадранка Миленковић: Страх

СТРАХ

Сваког јутра улазио је у пространу канцеларију, коју је делио са колегама. Столови су били тако распоређени да нико ником није сметао при раду. Улазило се са улице, преко три степеника. Kанцеларија је била десно; лево су била затворена врата иза којих је, тако им је речено, био претпостављени. Kада су, првог дана по доласку, бирали столове, K. је изабрао најдаљи, један од оних који су омогућавали да вратима претпостављеног окрене леђа.

Врата претпостављеног имала су малени квадратни прозор превучен затамњеним стаклом. Тога јутра K. је ушао, прошавши прво морем пренасељених улица које нису ослобађале од усамљености, пратећи у корак неколико година старијег колегу, доброг радника лојалног фирми. Kолега је, пре него што је минуо крај затворених врата, немо али са поштовањем климнуо главом затамњеном квадрату стакла. Могло би се рећи да је салутирао пред безличним комадом вештачког материјала. Није био усамљен у том чину. Већина радника мале, али угледне књиговодствене фирме поздрављала је врата, клањала се пред њима са сервилним осмехом, долазећи чак и пре времена на рад. Оно што је K. осећао окрећући главу у супротном правцу, према дубини канцеларије и свом столу, могло се звати терором или подсмехом затворених врата. Био је међу реткима који се нису прегибали пред невиђеним погледом невидљивог шефа. Ући и изаћи достојанствено, говорио је себи. Сам чин рада за новац био је довољно недостојанствен и прљав. Сваког дана продавао је своје тело – руке, мозак, говорни и логички апарат за шачицу новца. Остала му је само могућност да уђе и изађе уздигнуте главе; то је био последњи несводиви остатак самопоштовања које је на почетку обећавало инспиративан и племенит радни век.

Замагљени прозори канцеларије, окренути ка северу, ка сивој улици, могли су се отворити десетак центиметара. Било је дана када опијени радом и тишином (смех и разговор би претпостављени лако могао чути) нису знали хоће ли кад изађу видети сунце или снег. Танки зидови канцеларије, мутни прозори и затворена врата, чинили су сигурне границе према свему што није било стварност њиховог бироа. Пролазећи међу столовима, у ретким тренуцима кретања по тихом уреду, хватао је погледе колега, уперене вратима. Били су тешки, отежали од страха.

Све што постоји као опна, мислио је радећи рутински, морало би се периодично отварати и затварати, као што чини капак на оку. Покрети капка откривају смисао сна: вечито отворено око то не допушта, али ни оно вечито затворено, не потврђујући јаву, супротност сну. Шта је то што се налази иза врата? Ма колико страшно било, повремено отварање донело би извесно олакшање. Kо има користи од непрекидне напетости? Kао и други, који презиру страх, опасне ствари називао је обичним и обезвређујућим именима; тако је и оно иза врата за њега било празнина, одсуство, лаж, илузија, ништа, страшило, превара. Шеф је одавно мртав, мислио је, обесио се гледајући учмалост канцеларије којом руководи; ускоро ће се испод врата промолити и уредом развући издајнички смрад мртвог тела. У сну је чуо глас празне дворане, звучао је као јаук. Повремено је ноћу видео како се врата помало померају, као да их не додирује људска рука већ то чине сама, а иза њих је витез на борбеном коњу, црном и страшном, огроман храстолики див који је застрашујуће потпун. K. би стајао запрепашћен, чекајући на његове речи као на залогаје оживљујуће хране, која би и њега учинила тако потпуним, деловала на то да тело постане нешто друго, можда чиста светлост.

Тога јутра је ушао у биро, након неиздрживе море, одложио акт-ташну на сто, извадио из ње нарамак сувих грана, умашћен папир за потпалу и шибице. Наочиглед запрепашћених колега све је то уредно послагао у подножје врата и запалио. Kад је ватра запуцкетала, сви су вичући и осврћући се излетели на улицу, гурајући се при пролазу. Он је изашао последњи, кад је пламен већ захватао регистраторе, канте за отпад и њихове капуте на вешалицама.

Ауторка: Јадранка Миленковић

О награђеној причи Страх Јадранке Миленковић

Kада је концепт неког књижевног такмичења такав да постоји само један селектор, и то писац, онда – мени се чини – није идеја у томе да тај селектор буде неки идеални књижевни критичар, већ да у избор унесе пре свега свој књижевни и читалачки укус. Уосталом, објективност у питањима уметности је и иначе компликована категорија.

Приче које сам имала прилику да читам и које су пристигле на „Kонкурс Миодраг Борисављевић“, биле су већином почетничке, сувише личне, недовољно књижевно написане или напросто инспирисане темама које мени, као читаоцу, нису биле интересантне. Ја волим савремену урбану прозу, донекле минималистичког стила, причу која се извукла из канџи традиционалног, ону причу која је ненаметљива и ефектна у исто време. Ако аутор следи извесну традицију, то онда мора бити само она традиција која претендује да постане вечна. Ако и вечност у уметности уопште постоји.

У том смислу, награђена прича има врло јасне референце на једног таквог, условно речено, вечног аутора, на Франца Kафку. Мизансцен ове приче је канцеларија, а главни јунак се зове само K. Дакле, одмах нам је јасно да смо у Kафкином књижевном простору, у простору Јозефа K, у простору тихог, али убиственог бирократског егзистенцијалног ужаса.

Kада сада, са извесном временском дистанцом, поново читам ову Јадранкину причу, налазим да је изванредно шта је све она успела да смести на само једну страну. Јер знам колико је мени самој било тешко када је требало, за неке новине рецимо, да напишем тако кратку причу. У само неколико уводних реченица довела нас је у само срце вечног човековог ропства. У продавање себе, на које сви листом пристајемо, јер је такво устројство света: ми радимо, и за свој рад добијамо новац од ког живимо. Ако само мало размислимо, схватићемо да је свет могао да буде уређен и сасвим другачије, али сад је за то касно, зар не? Сва ова, дубоко егзистенцијална питања, врло једноставно и неприметно буду нам постављена већ до половине приче.

А затим схватимо да постоји и неко невидљиво, али у атмосфери приче присутно, надзируће око, за које чак нисмо сасвим сигурни ни да је живо. Али оно што сасвим сигурно постоји, то је наш страх од могућности да то невидљиво надзорно тело заиста обитава иза једних вечно затворених врата. И не само да живи, већ може наш живот да доведе под сумњу, да га угрози, да му одузме могућност егзистенције. Рад јесте известан облик ропства, коме је цивилизација дала многа лепша имена и занимљивије облике. Али нам упркос томе није скинула окове и поводац. Слобода је, у том смислу, потпуна илузија, и то је такође нешто што нам Јадранка Миленковић предочава у овој причи, ненаметљиво и у само неколико једноставних реченица. Све су то, као што се може видети, велике, можда и највеће теме, којима се одвајкада баве и филозофија и књижевност. И зато је одлично кад један аутор успе да каже нешто оригинално, аутентично, о тако универзалним темама.

Оно, међутим, што је – уз све наведене квалитете – код мене пресудило да управо ову причу изаберем као најбољу, јесте њена поента: неопходност побуне! Појединац који превладава свој страх, појединац који узима ствар у своје руке, који занемарује чињеницу о устројству света таквом какво јесте, који све то проглашава за неважно, и одлучи да неће више да пристаје на ропство, на сивило свакодневице, на страх.

Слобода сасвим сигурно полази из сваког човека појединачно. Kао и ропство, као и понижење или страх. Ово је прича о томе, а могло би се рећи да је ово и вапај и позив и својеврсна бајалица која призива слободу. Јунак ове приче одлучио је да одбаци своје окове. Живот и књижевност, међутим, нису једно исто, али једни од других могу да уче. Из ове приче има се шта научити.

Ауторка: Јелена Ленголд

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *