Između ničega i nečega

Ledene strukture zamućenih i raskomadanih lica u uskovitlanom oblaku
prašine kade sumrak
stare mačke ližu meso, kidaju metal
strašna okolina, strašno nebo
na usnama provalije
snovi se sklapaju, kruti, ispeglani
poslednji trzaj raščerečene krmače
Meso. Dlake. Krv.
Bacanje odstranjene plućne maramice preko
kamene ograde bunara
umesto da skupljam reči i rečenice
ja tražim daske za sečenje mesa,
činije za mešanje iznutrica
ples nesklada i buke
na ručnom zglobu moje devojke,
užaren kao prošlogodišnja konjska balega
nadolazeće jezgro jutra krije meke ljuske nečega ili ničega.
Hrastovi su bez lišća, oči ledene, neprozirne, glave pucaju
u stalnom prisustvu zla vazduh vreo i zagušljiv,
majmunsko sivilo pulsira kao pokvarena neonska cev.
Ispod jezika ključevi glatki i sluzavi,
bubašvabe nadiru odasvud velike kao orasi,
okovan si lancima, a prozori su ti zazidani,
miševi skaču po tebi
a onda, u prvoj, jutarnjoj mraznoj izmaglici padaju sami od sebe na pod
i tu ostaju da leže kao mrtve muve u izlozima malih prodavnica
ludila i dalje jedre preko neba
lica više nisu razdvojena,
pomešala su se, sasvim stopila
vlažna noćna isparenja dobijaju neočekivane oblike,
oblike fine kao židovsko rublje
koje prekriva tela bespolnih letača ka sledećem svetu
kapljice slavine koja curi,
kao krhotine cirkuskog raspadanja,
zasipaju te sa svih strana.

Autor: Rade Vodeničar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *