Између ничега и нечега

Ледене структуре замућених и раскомаданих лица у усковитланом облаку
прашине каде сумрак
старе мачке лижу месо, кидају метал
страшна околина, страшно небо
на уснама провалије
снови се склапају, крути, испеглани
последњи трзај рашчеречене крмаче
Месо. Длаке. Крв.
Бацање одстрањене плућне марамице преко
камене ограде бунара
уместо да скупљам речи и реченице
ја тражим даске за сечење меса,
чиније за мешање изнутрица
плес несклада и буке
на ручном зглобу моје девојке,
ужарен као прошлогодишња коњска балега
надолазеће језгро јутра крије меке љуске нечега или ничега.
Храстови су без лишћа, очи ледене, непрозирне, главе пуцају
у сталном присуству зла ваздух врео и загушљив,
мајмунско сивило пулсира као покварена неонска цев.
Испод језика кључеви глатки и слузави,
бубашвабе надиру одасвуд велике као ораси,
окован си ланцима, а прозори су ти зазидани,
мишеви скачу по теби
а онда, у првој, јутарњој мразној измаглици падају сами од себе на под
и ту остају да леже као мртве муве у излозима малих продавница
лудила и даље једре преко неба
лица више нису раздвојена,
помешала су се, сасвим стопила
влажна ноћна испарења добијају неочекиване облике,
облике фине као жидовско рубље
које прекрива тела бесполних летача ка следећем свету
капљице славине која цури,
као крхотине циркуског распадања,
засипају те са свих страна.

Аутор: Раде Воденичар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *