Изгубљена звијезда

Хеј, ти!
Ти што тражиш плаву звијезду!
Можеш ли се сјетити
гдје си је изгубила?
Велики је свијет
а ти си завирила гдје год си могла.
Преплитала си своје косе
с гранама шумског дрвећа,
своје си сузе стапала
с капљицама ријека
које се уливају у мора
што њишу бродове
и носе их у земље далеке,
рукама си додиривала суву земљу
и кажипрстом прелазила преко
њених напуклих бразда,
босонога си ходала по блату
и своје трагове остављала у снијегу.
Тражила си земљу снова.
Чула си:
звук
глас
ријеч.
Трзала си се на сваки шум.
Можда си је испустила од страха
и не сјећаш се гдје
док си се борила са својим демонима,
док си покушавала да се ишчупаш из
њихових канџи,
док си им бјежала бришући за собом
отиске стопала
и заметала трагове –
да те не нађу више,
да помисле да си се изгубила
или нестала у шуми сопствених опсесија.
Можда си је испустила у језеро
баш оно на чијој површини си,
огледајући се,
видјела своју прву бору
због које су ти задрхтале усне.
Можда ти је испала из шешира
онда када си хтјела да киснеш
на спасоносној љетњој киши
па си га бацила високо
умало срушивши гнијездо
једној шареној птици.
Хеј, ти!
Остави лијеност за неку другу прилику.
А сад тражи ту плаву звијезду
која ти је некад обасјавала небо.
Шта кажеш?
Имаш их много?
Цијело сазвјежђе?
Не, није то исто без те једне.
Иди, нађи је.
А можда је ниси ни изгубила.
Можда је ту негдје, у близини,
уметнута међу странице књиге
коју си давно вратила на дно полице,
залутала у некој картонској кутији
са гомилом старих часописа и школских лектира
или можда у унутрашњем џепу маминог
старог, зеленог сакоа
који си некад радо носила.
Хајде, сјети се,
потражи
пронађи
па онда уради нешто с њом.
Ти ћеш знати што.

Ауторка: Валентина Шуковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *