Izbor iz proze: Koraci

Činilo joj se da je zalutala. Osvrnu se levo – ne zapazi poznato; zausti da pozove  dekicu, zgurenog i suvonjavog, i upita ga kuda ono beše treba da krene, no glas je izdade i on zamaknu za krivinu ne osvrnuvši se nijednom. Prvi joj je korak po ovom odnekuda viđenom putu bio kao u deteta koje uči da hoda. Drugi je sigurniji i oštriji. Osim potmule grmljavine iz daljine nije razumela ništa više.

Bilo je nečeg opijajućeg u njenoj potrebi da se kreće ovim vrletima, pa neka su one po sto puta strmoglave i, čini se, sve više opsednute suncem i plavetnilom. Ima nečeg zlokobnog u tim brdima i visovima što se pomaljaju iza njene kuće u kojoj je odrasla  i bila srećna do opijenosti i nesrećna do očajanja. No, i pored oronulih plotova i delimično ili potpuno praznih kuća, volela je da dođe i boravi baš tu, iako je od negdašnje opijenosti ostalo veoma malo ili gotovo ništa. Šta god da je ostalo bilo je ipak lepše i draže od svega što je ostajalo na tuđim gradskim ulicama i među hladnim velelepnim zgradama. A opet – bez tih dugih ulica i punih blistavih izloga, uvenula bi, zna. Kad god bi došla u svoju malu varoš, opkoljenu brdima sa svih strana, osećala je zov daljina, nepoznatih i nesigurnih. Uvek bi se ušuškala među tople zidove hladne kuće i, kao što se po komandi uključuje i isključuje kakav aparat, tako se i ona isključivala svaki put kada bi došla, umorna od ljudi, razgovora, sveta. I samo tada, nikad sumorno, ona je mogla mirno da razmišlja o proteklim letima.

Za nju nije bilo veće radosti od beskrajnog morskog plavetnila, predavanja talasima i tihih misli na morskoj obali, ni veće tuge od povratka, rastanka sa svim što je ispunjavalo njena čula i celo njeno biće, duboke čežnje za onim što su njene oči videle i što je ostalo sada mimo njenog vidokruga, a duboko se urezalo u sećanje. Ta daleka misao sad je muči i leči u isto vreme, tiho i polako. Danima je, po povratku, znala da proučava liniju na svom malom telu koja je jasno izdvajala malu belu površinu u predelu grudi i bedara od one sjajne, crne letnje morske. Lukavi i jasni nestanak te boje grozničavo je mučio kao kakvog bolesnog čoveka neka teška bolest i ona je, urođenom snagom svog duha koji nikad nije umeo da se smiri, ipak govorila sebi da je i tih nekoliko dana dar. Ali već naredna njena misao bila je podređena želji da još više vidi, oseti i udahne tog toplog, a svežeg morskog vazduha. I ništa više na ovom svetu nije moglo ugasiti tu ojačalu strast za svim što živi, rađa se i prolazi na ovom svetu, što je moćno i veliko, i činilo joj se da sa svakim ponovnim ulaskom u morsku vodu njena beskrajna želja raste, umnožava se poput prolećnih pupoljaka u mirno majsko jutro. Tu, na toplom kamenu, sama i vrela, zavolela je sve puteve kojima je koračala, čak i one kojima se dugo nije vraćala.

Setila se živo i sa nekom čudnom setom seoskog puta kojim je svakodnevno koračala ka lokalnoj autobuskoj stanici, odakle bi nastavljala ka školi, prilično dugog i dosta kvalitetnog za tamošnje seoske prilike. Tu na bujnim okolnim šumarcima i livadama sa obe strane seoske staze, rodila se u njoj misao o svim budućim putevima i stazama i proplancima, kamenitim, ubojitim, kaldrmisanim, gradskim ili seoskim – svejedno, rodila se, i sa svakim narednim korakom postajala sve življa, nemirnija i jasnija. Ta duga cesta javljala bi joj se i u snu, kao kakva sen, magnovenje bez prestanka i samo ponekad, u noćima punog meseca, sen bi postajala svetla i prozirna i prestajala bi da biva maglovita i pusta.

U putu se ljudi zagube, pa unezvereni (samo ponekad učini im se da su potpuno izgubljeni), zatraže pomoć na susednim stazama zaraslim od trave, puteljcima, iskrivljenim i kamenitim makadamima. Oni im, dobrodošli kao pauza posle dugog i napornog pešačenja, budu poput oaze u pustinji, radostan tren, momenat predaha i onaj dugo očekivani stari dobri, dugo sanjani slobodni duboki uzdisaj u kom im se čini da su proživeli čitav jedan život.

Sunčano jutro posle noći punog meseca, široka staza i glomazni hrast na krivudavom starom putu sa strane. Kofer sa izlepljenim markama pronalazi svoje mesto u travnatom  mekanom tlu  ispod veličanstvenog hlada, a blagi povetarac miluje joj umorno lice od neprospavane noći i izmamljuje joj stidljivi osmeh. Samo na tren, svi sumraci, lutanja i magnovenja izblede pred suncem koje izranja i lepotom julskog sunčanog jutra. Kidaju se veze sa svim što je noćas bacalo u tamne dubine nepoznatih predela, i svetlost koja zaslepljuje oči i zagreva dušu svojom mekotom, biva prozračna, laka i tiha kao majčin šapat na uhu uplašenog deteta. Na rubu usana nazire joj se osmeh i samo on dovoljan je da, gorštačkom snagom, zagrli dan koji jača.

Autorka: Milena Stanojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *