Избор из прозе: Галеб

Галеба је нестало из њених дневних рутина, али га је било тамо где јој је најмање био потребан.

У зорама октобарских ноћи – а ноћи су биле сигуран терен његових јављања – ни сасвим у сну ни сасвим будна (никада није могла да разазна да ли то сања или само пребира своје мисли), чула би ону казаљку на зидном старом часовнику како вешто клопара. Јорган у који је била обмотана постајао би хладан, а снажно лупање срца и врео зној у пределу десне слепоочнице нестајали би након неколико пута једва чујно изговорене молитве. Некада би се од њега опростила једноставним окретањем на другу страну кревета и после серије дубоких уздаха и издаха, настављала да спава. Некада би зоре бивале дуге, а соба мрачна, чак и онда када би одавно свануло јер су ролетне биле спуштене, а њени мишићи неспремни за покрет.

Када су јој дани били испуњени активним радом и када је себе затицала у потпуној усмерености на посао, чинило јој се да је Галеба нестало из свих њених одаја. Није га више виђала на кревету гостинске собе нити за кухињским столом како пије чај.

С пролећа су бициклистичке стазе разносиле мисли о Галебу по околним парковима. Изгледало је да низ дунавску још прохладну воду одлази неповратно. Заустила је да га поздрави, оставила бицикл покрај старе липе и хтела да му махне. Тада је са мало сете и много слутње била спремна да га пусти да оде. И заиста, Галеб више није долазио тако често.

Само понекад, кад би са новобеоградске стране ретко прелазила Саву и одлазила у стари део града, идући полетно низ Призренску улицу од Теразијске чесме ка Зеленом венцу, доле при самом њеном дну, на последењем степенику (ако се човек успиње), односно на првом (када човек силази), видела би га како шеретски стоји наслоњен на  камену ограду степеника, прилази  јој нечујно и тихо јој на лево ухо говори како мора да оде. Она га слуша, заустављајући дах (иако је добро знала да воли да је слуша како дише), гледа  суседне пролазнике непомично, гледа у све, само не у Галеба и чека да оде.

Прошло је време када је била љута на Галеба. Он је сада могао слободно, без бојазни да ће је узнемирити, да долази и одлази по својој вољи.

На морској обали у дугом летњем дану није је посећивао. Надала се да га је нестало, трајно и неповратно. Збиља, дан на мору био је дуг и светао, а песак под њом врео и ситан. Тада је жеља за новим путевима расла убрзано и неспутано, као што узбудљиво и нестрпљиво расте зрно грашка у башти њене мајке која га брижљиво чува и свакодневно, јутрима и вечерима, залив уз осмех. Мимо те жеље, отежале под јаким сунцем, све друге, укључујући и жељу о доласку Галеба, зауставиле су се у једној тачки.

У једном таквом дану (није сасвим сигурна да ли је то после дугог пливања уснила док се сунчала или је Галеб збиља дошао), као магновење, жмиркајући на једно око јер је лицем био окренут ка сунцу, Галеб јој је пружио руку која је неко време висила у ваздуху. Уместо руке, пружила му је белу коверту.

–  Испричаћу ти једну причу – изустила је. Било је то први пут да је Галебу нешто рекла  у току низа њихових сусрета након што је отишао.

– Понешто сам већ чула, доста тога сам измислила. Прочитај је као неко ко је у детињству обожавао бајке.

Некада давно у једној далекој земљи живео је један дечак. Често би ишао на обалу мора у чијој близини му је била кућа. Обожавао би да на морском песку штапом исцртава фигуре измишљених ликова и да скупља каменчиће необичних облика и боја. Једном, сасвим случајно, након опасне буре и много ветрова, море је на обалу донело бескрајно много каменчића. Његовој срећи није било краја. Скупљао их је са детињим усхићењем и наивном радошћу верујући да је због нечега  награђен чим је, по први пут, на једном месту видео толики број блиставих каменчића. И таман када се уморио од скупљања, баш онда када је сунце залазило, зауставио се сумњичаво, не могавши да поверује да је угледао нешто потпуно блиставо и сјајно. По свему је било другачије од онога што је до сада налазио.

– Бисерна шкољка – помислио је усплахирено.

Толико је од мешатана слушао о њој. Мала, непрозирна, глатка као стакло и блистава као сунце. Не, није било срећнијег дечака од њега у том тренутку. Пажљиво ју је узео, опрезно као да узима највеће благо и направио јој кутак, ту на обали мора. Годинама је неговао и посматрао као највећу драгоценост и потпуно заборавио на своје каменчиће. Ко ће сада мислити о нечему тако безвредном када пред собом има нешто што га својом блиставошћу чини срећним, најсрећнијим.

Године су пролазиле. Море је и даље избацивало мноштво лепих каменчића, али они нису дечаку више били занимљиви. Пронашао је шта је тражио, мислио је. Шкољка је могла сасвим бити задовољна начином на који је негована. Обасипао је пажњом све док се једног јутра, након снажне олује и подмуклог ветра са мора, на обали није догодило нешто чудно.

Дечака је привукао неки чудан сјај.  Била је то шкољка. Иста као она коју је већ имао, а опет, другачија. По чему, није могао знати. Занемео је од чуда. Збунио се јако. Добро је знао из прича мештана да се чуда не дешавају и да море избацује само једну бисерну шкољку пред свакога од нас.

– Да ли и њу да узмем? – помислио је.

Добро  је знао да њему може припасти само једна једина. Добро је знао да се похлепа скупо плаћа и да би требало да се окрене и оде. Ипак, нова шкољка блистала је неким новим сјајем. Топла и нежна, по облику само иста као претходна, чинила му се као неко кога  не сме пустити да оде. Одлучио је да је задржи (загонетка  има опијајуће дејство и човек се не усуђује да јој  не подлегне). Опијала га је мирисом и заводила. Морао је да осети нежност која се крила иза њених оклопа.

Стара шкољка се некако мењала. Њен сјај као да је ишчезао. Тада уопште није схватао да је она заправо одувек била таква. Оно што је требало да добије од ње, добио је. Једно другом више нису ништа могли да пруже.

– Шта се то догодило? – питао се дечак.

Није знао да је бисере тешко наћи и да само једна шкољка сјаји посебним сјајем. Која од ове две?

Једног предвечерја море је постало зловољно, сувише се приближило обали и однело блиставу шкољку.  Дечак је болно заплакао.

Године су пролазиле, а он је дуго чекао да му море врати његову мирисну шкољку. Никада је више није угледао.

Вратио се старој шкољци која је била на сигурном далеко од морске обале, неговао је и даље, али више не са оном страшћу и посвећеношћу. Дечак је постао веома несрећан. Схватио је да је у животу најважније волети. Схватио је да бисерима није место на обали. Бисерима је место у мору.

Дечак је сада старац. Он ћутљиво седи поред старе шкољке, гледа је чежњиво, нада се чуду и жарко жели да она заблиста поново, иако зна да је блистави сјај чудом припао дубинама пред њим.

– Прича је наивна. И тужна помало, рекла бих. А нисам хтела да пишем о тужним стварима. Све приче које почињу са Некада давно у једној далекој земљи требало би да имају срећан крај. Опет сам одступила од шаблона. Отело ми се контроли, шта ћу.

И пре него што је изустила да му каже joш и то да је причу написала много пре него што га је икада срела слутећи његове непрестане и неочекиване доласке и одласке, Галеб је замицао за оштру окуку подно околних брда. Није га више било у њеном летњем дану. Ни у овом ни у наредном.

Ритмови Кубе заокупљали су је у целости. Покретима, оним спорим и мистичним, и плесним фигурама, бритким и заносним, упијала је у своје мало тело читав један народ, језик и континент. Не застајкујући ни трена, лака и окретна, умела је да игра до првих болова у ножним мишићима, а ни онда није знала да престане. Часови плеса долазили су као лек, опијајући занос, као исцељујућа потреба за птицом у лету која никада не слеће човеку на руку осим у ретким моментима, а и тада тек на толико да се схвати да је стварна и опипљива. Не стигне човек ни да је другом руком дотакне, а она је у своду, предалеко.

Једне децембарске ноћи када је сумаглица обујмила Карађорђеву улицу и све остале подно Калемегдана, усталасани подијум Савског бурета причинио је задовољство неколицини окупљених посматрача и случајних пролазника. И тада је, прекинувши игру, оним једним периферним делом свога ока посматрала испружену Иванову руку  која је чека и лебди у ваздуху и његово збуњено лице (јер пауза је дошла изненада, онако како никада  не долази, а трајала је необично дуго), а целим својим бићем, очима отвореним као да су наумиле да читав један свет упију у себе, гледала стварну фигуру Галебову. У маси ритмично одушевљених људи, она је била стварнија но цео овај подијум, јаснија но Иван пред њом и целовитија но његова рука која је ту испред чекала на наставак игре.

Уследио је један од оних ретких тренутака када вам се чини да срећа кратко траје, али да је баш таква, у свој својој минулости, стварнија, потпунија и опипљивија него читав један живот људски. Рука јој се, не гледајући Ивана, по навици сместила у  његову крупну и нежну шаку, тело је извила, а леву ногу приљубила уз његову држећи је тако неко време. Уводна спора фигура стопила се са наредном, знатно бржом, онако како се стапају и приљубљују једна уз другу затегнуте жице на виолини са штапом који брзо и махнито прелази преко њих.  Галеба је било на свакој њеној силуети. Ту на подијуму Савског бурета играла се игра већа и значајнија од свих игара, стара колико и цео један век, а призната од свих који живот воле, кличу му и радују му се.

О игри је она знала све, а све је знала и о оној првој секунди након последњег корака, кад се Иван измакне и направи јој простор за  пространи завршни окрет. Знала је и да ће Галеб нестати са њеним последњим кораком. Своју најдужу игру наставила је да игра без паузе и предаха и када је Иван остао без снаге, а сви парови напустили  подијум. Никог више у тим раним сатима пред зору није било у Савском бурету сем ње и Галеба. Када је исцрпела све своје снаге и крхко тело спустила на под, схватила је да сем ње у сали нема никог. Галеба је нестало из њених децембарских дана. Овога пута, мислила је, коначно и неповратно.

Улица у којој је становала последње две године била је довољно близу реке и старог дела Земуна, а довољно далеко од саобраћајне гужве, вреве и уличних шетача. Осим покојег атлете који је, углавном јутром, трчао игралиштем преко пута њеног стана и ретко неке деце жељне игре са лоптом, није било никог ко би нарушио дуго освајани мир у Мандринској 28. Нема ничег у овој улици што кошава не би разнела по околним сокацима, нити има ичег што се трајно и сигурно задржава међу нашим прстима. Утабана стаза којом се враћала са посла сабрала је у себи све пређашње стазе, дуге и камените, вратоломне и вијугаве. Прелазила је тај тихи и равни земунски пут увек споро, не желећи да га претрчи, занемари и остави, иако осим дуге старе бараке и скромних, углавном вишеспратних кућа и пространог, махом празног игралишта преко пута њеног стана,  није имао шта да понуди. Застала је поред поштанског сандучета, а суморни дах ветра који јој је дисао за вратом донео је и мирис кашмира. Однекуда је знала за тај опијум. Понекад јој се јављао док се у летњим месецима успињала на прсте да дохвати рукодржач препуног градског аутобуса линије 18, не разазнајући зној радника који су се после осмочасовне дневне смене враћали са посла; у ноздрвама јој је био и сваки пут кад се, након серије склекова и лаганих, но за њу напорних вежби разгибавања, враћала стазом са Ушћа, са слушалицама у ушима, и баш на благом завијутку, тамо где Нови Београд почиње да престаје, а Земун да настаје, лагано је ишчезавао, као какав мангуп и препредењак, навикао да дође по навици. Поред поштанског сандука Мандаринске 28 тог опијајућег мириса није  било никада. Запахнуо је сада снажно, изненада, и она се, вођена страхом за који досад није знала, приљубила својим малим телом за металну капију. Окренула се пажљиво, држећи се обема рукама за шипке. Чека га месецима да му каже да га више чекати неће. И да једном засвагда престане да је посећује. Чека га да му каже да је заборави. Дуго је, жилаво и јако, дланове упијала у хладне шипке своје капије, очекујући Галеба. У видокругу је био само ковитлац ветра што је, сада јаче, разносио листове старе липе.  Мирис кашмира бивао је блеђи док се потпуно није изгубио.

Куда си кренуо, Галебе? Тај пут којим идеш није стаза којом си ономад хтео поћи. Изгубићеш се, Галебе!  

Писак јутарњег воза у 5.22 што је пролазио железницом три улице испод Мандаринске пробудио је поново. Сан је био мутан. Она више не зна где почиње писак локомотиве, а где се завршава јаук девојчице која махнито трчи низ увек исти пут за оним истим човеком који, чини се, не зна куда иде.

Пут се губио у сумаглици. На почетној станици са које је кренуо (не сећа се тачно када) остало је неко мучно сећање што је живо и увек присутно у његовој глави. На тој каменој плочи још стоји шестогодишњи дечак и са сетом у очима посматра одраслог младића како се пентра у онај громадни тамноплави воз и како  застајкује на првом степенику – имао је чудан осећај да је нешто веома важно заборавио. Када је воз замакао за прву кривину, писак се огласио као знак да је у пуној брзини и њега нешто косну посред груди и јави му се ужасан осећај да вагон у ком седи није онај који води ка оном месту што му се у сну често јављало.

Од враћања назад и новог мучног ишчекивања на хладном бетону железничке станице било му је лакше сусрести се са новим стајалиштима, непостојећим и страним. Лакше му је било да  цесту што се указивала пред њим прижељкује као један кратак пут чији крај наслућује и за којим се жуди, а који никако да стигне. Цеста се тако наставља без јасног плана, злокобна и пуна кривина иза којих ни дрво крај пута није више стварно већ личи на привиђење, сенку или какву авет. И баш ту, на добро познатом, а по свему страном путу, одвија се путовање као по каквом суманутом закону, без правила и било какве логике.

Ауторка: Милена Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *