Из унутрашњег џепа капута

ИЗГУБЉЕНО

Мислим да сам те изгубио
из унутрашњег џепа свога капута.
Желео сам да те ставим на неко место
хладно и помало мрачно –
јер ствари које не желимо да се покваре
држимо на таквим местима.
Желео сам да те ставим на неко место
где си ми близу, ту на дохват руке,
да се ухватим на ту страну
кадгод ми дисање стане,
ударим ту два три пута
и онда се поново осећам живим,
поново дишем.
Желео сам тако да задржим осећај
да те поседујем и да си део мене,
јер би то значило да нисам сиромах –
јер заправо ништа друго до тебе и немам.

Пожелех још само једном да те додирнем,
Завукох руку у унутрашњи џеп свога капута,
млатарах руком лево и десно,
куцках исто као кад ми дах застаје, а оно
не дише, нити чега има –
ништа.

Остадох мртвац празнога џепа.
Чини ми се рупа нека остаде,
довољно широка да се изгуби
све оно што је некада вредно било,
што је држало скелет овог проклетог створа.
Помислих колико је глупа мисао била
ставити те на такво место,
хладно и помало мрачно,
али схватих то тек сада.
И даље куцкам у нади да сам погрешио,
али
мислим да сам те изгубио
из унутрашњег џепа свога капута.

ПЕСМА ЗВЕЗДИ

Сетих се,
још онда,
седели смо на два камена изнад плавог мора.
Спустила си руку у тај бескрајни свод
и дохватила звезду –
личила је на тебе.

Сетих се,
клатила си ногама у жутим патикама
покушавајући да склониш облаке
што се неприметно попут маховине
раширише, голицајући ти стопала.

Смејала си се гласно,
а углове између тих осмеха
нисам умео да срачунам.
Не би ни ти умела
јер све што смо о математици знали
јесте да израчунамо километре даљине
дужине неиспаваних ноћи
и сате чекања.

Пожелех да у овај океан живота
бацим један малени новчић за срећу,
али нисам желео још увек да одеш,
јер би тада то учинила.
И тада би нестало све

Одлазак.
Ипак,
усликао сам у памћење
све детаље тренутака проведених са тобом.
Дунуо сам у дланове свог бића
и распршио сваки делић тебе у свом сећању.
Ту си.
И даље си ту.

ОДЛАЗАК

Није ми битан твој одлазак,
као и свака емоција
коју си поред свих својих дрангулија
задњицом покушала да притиснеш у та два кофера.
И не плашим се твојих претњи
да ћеш својим прљавим ђоном,
још од новембарских киша,
прећи преко прага
испод ког је линија ограничења
онога што ми припада.

Ти си сада уплакана,
а знам да из сваке твоје сузe
говори хиљаду кајања што смо стигли до тачке
када стојиш преда мном и очима молим
да те опсујем. Онако безобзирно.
Ипак, не желим,
хоћу да те боли свесније и јаче.

Хоћу да покушаш да станеш у моје стопе,
да се гледаш из мојих очију
и осудиш у моје име.
Хоћу да престанеш на тренутак бити ти –
постани ја.
Опсуј!
Презри!
Осуди!
Па опет опсуј.
И опет презри.
Опрости.
Заволи.
Јер, ја не умем.

Ауторка: Данијела Вујиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *