INTRONAUTI PADAJU PO NEBU

GODINE DRVEĆA, PESMA J. D. ANDERSONA

Više ne pišem. Sada se slivaju bogovi
po našim toplim kožama.
(Vodom se prepričava melanholija,
traži utapanje, traži nežnost.)
Sada, slobodni i teški držimo daljinu,
blizu, da se greje.
Ništa nikada ne dolazi. Sinoć su
fizičari razvili san u talasima gravitacije,
prepoznali meru preloma u
vremenu. Vreme je ono što učinim od
pesme.
Danas je 16. jun 1934-e
a negde;
Hrli Maj u još jednu propast, u noć,
prepoznaće Borhesove oči.
Ja, ti, laki i meki;
Za bubne opne, igraju bube matematički
ples, sazivaju ljubavi u proces ponavljanja,
“Time is a flat circle”.
Spojeni smo, oduvek. Razdvojeni zauvek.

DNEVNIK KOJI NAZIRE 29

Naginje se geometrijska tačnost u ništavilo.
Ništa_V_nije (je) uzdrma(Ti) daljinu stola,
između nas.
Neću napisaTi ništa.
Danas je Novi Sad produžetak mene.
.
(Rastu grmljavine u prepisivanju istorije
tamo sede, najljubavnije, usnemirja)
.
Tvoj govor je dokaz da te jedu zveri.
Zaboravljam dane, sne, reči i sve
češće sam samoća.
Neke stranice su već pune.
Napisaću nešto.

SLIKARI PROSTORA

Poravnaju se kosti u Fibonačijev
niz i trka divljih konja se seli u Januar.
Mirnije slutnje srcem slivaju.
Ne bolite se. Kruške su danas
boje ugriza,
sada se usidre prehlade pogleda
i svet je zbir naših jezika.
(Prebivališta nežnosti unutar naših
šupljina.)
Sve u šta se odlazi je praznina.

Autor: Dalibor Tomasović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *