Ide majka u crnini sa sinom

Ide majka u crnini sa sinom

Ide majka u crnini sa sinom
Da obiđe muževljevu večnu kuću
Koji beše odlikovan visokim činom
I umreše u ratu dostojnom smrću

Ide majka u crnini sa sinom
Da na grobu mužu zapali sveću
Pa je pošla sa mesom i vinom
Jer takvi se ovde običaju kreću

Ide majka u crnini sa sinom
Da sin maleni oca upozna
Koji umreše u ruci sa mašinom
U ratu dok vlada zima grozna

A kad sin ugledaše spomenik
Poče naglo on da plače
I tako vremenom sve jače i jače
Jer u ocu prepozna svoj lik

Pred bakinim grobom

Stoji mladić pred bakinim grobom
Stoji pred grobom i roni suze
Stoji i pita se sam pred sobom
Zašto joj milu dušu smrt uze

Stoji mladić kraj bakine rake
Stoji, stoji dok ga boli duša
I  pita se što ga mesto bake
Ta crna kamena ploča sluša

Stoji mladić dok gleda crni grob
I dok se sprema kući da ode
A zagrlio bi je kao rob
To malo nedostižne slobode

Nana

Procvetala jedna zelena nana
Cvetna vesela u proleća rana
Ali je nemoj namerno zgaziti
Ako je možeš rukom pomaziti

A i ona će ti se zahvaliti
Što je nećeš svojom nogom svaliti
Pa će ti se dostojno odužiti
Tako što će ti svoj miris pružiti

A ti ćeš onda na kraju shvatiti
Da će se svakom zasluge vratiti
Zato je zalivaj sve do korena
Jer je i ona da živi stvorena

Autor: Mihailo Riđošić
Naslovna: William Wetmore Story, Anđeo žalosti, 1894

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *