И кентаури су нечија деца

Разбијено стакло. Полицијске сирене. Опљачкани сефови. Луп, шљас, БАМ!

Из некадашње банке бежала су четири, како их други назваше, створа. Оно што ми је такође било невероватно јесте то што су то заправо били људи са коњским маскама. Искрено бих волео да сам то видео, али тада би мој мозак био ограничен. Овако имам простора за замишљање тог фијаска.

Изашао сам из своје собе и упутио се ка кухињи. На трпезаријском столу сам нашао дневне новине. Почео сам да их листам, надајући се да ћу пронаћи новости о ноћашњем догађају. „Шокантна исповест Мине Слине“, „Силикатка Патка и Брале опет заједно!“, бла, бла, бла, а, ево га!

„ШОКАНТНЕ ВЕСТИ: БЕОГРАДСКА БАНКА ОПЉАЧКАНА ОД СТРАНЕ ОБРНУТИХ КЕНТАУРА! У уторак, 7. маја у 11 сати, 24 минута и 42 секунде, банку „Домаћица“ опљачкала четири луцкаста типа. Изгледали су застрашујуће и носили су коњске маске! Знате ли шта то знаћи? То значи да нико није могао да их препозна! ОМГ!“

Шта, то је све? Да, битно да су се расписали о Силикатки Патки на четири стране. Више не можеш наћи нормалне новине у овој држави. Исусе! Ова Силикаткина уста су попунила две трећине њене фаце! То ме подсети, моја мама мојој старијој сестри често говори: „Боље се фиксати у уста него у вену, срце.“

Моја мама. То је једна… посебна жена. Могу да се кладим да она заправо купује и чита оне новине у којим новинари не разликују Ч од Ћ и изражавају се, „СМС-овским функционалним стилом“. Једном се толико нафракала да је изгледала као да на лицу има оједено бабуново дупе, а изнад очију које се нису ни виделе јер су биле „обрасле“ лажним сребрним трепавицама, налазиле су се… па, рецимо две црте. Моја мама, кад већ нема длаке на језику, могла би да има по коју на својим обрвама. Само кажем. Када скине шминку изгледа као сфинкс мачка.

Моја сестра. Има 17 година и излази сваке ноћи. Понекад се питам да ли икада добије морску болест због сталног вишења по сплавовима. Повраћање свакако није неизбежно јер она, видите, воли да попије. Почела је са Сомерзбијем у петнаестој години, а сад узима дуњевачу па УДРИ! Мама њој све то дозвољава, а мени не да да прочитам Мале жене. Ја је питам зашто, а она ће мени: „Зато што си дечак!“

Мој отац. Он ради на бензинској пумпи, али он није један од оних који су ту доспели лошом срећом. Мој отац је ту доспео јер није завршио факултет, а није ни хтео! Мрзело га! Он и мама се стално свађају јер мама троши његове паре на педикире, маникире и серикире док он нема после за кафану. Једном јој је рекао: „Кад следећи пут будем видео полупразан новчаник, уместо пива ћу попити бензин, па више нећеш ни имати од кога да узимаш новац!“

Ауторка: Наташа Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *