Хроника воде

Талас: набор ветра отиснут у калуп. 

Нисам више могао да издржим. Стоп. Морао сам побећи. Стоп. Видео сам потерницу. Стоп. То је рђав знак. Стоп. Из Саутемптона сам се искрцао пре тачно дванаест дана. Стоп. Шпански је брод. Стоп. Превози конзервирану храну. Стоп. Зове се Св. Алберто Хуртадо. Стоп. Свукуда око нас је непрегледна вода. Стоп. Предстоји ми преко пет месеци путовања. Стоп. Писаћу ти када стигнем у Бахиу Бланку. Стоп. Наћи ћемо се у Буенос Ајресу. Стоп.

Твој Стјуарт. Стоп.

неодређено на Атлантику,
1917.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

 

Као суза крхка је та шарка,
тај зглоб у којем слика покреће се
од памтивека до краја и натраг.

Дан је 6207. од кад сам у заточеништву. Трећу ноћ од како спавам изван самице. Поново сам у свом блоку. Тамо је било ужасавајуће и застрашујуће. Био сам приморан да мокрим по тим зидовима. Понекад се дешавало да се толико усмрди ћелија да ми се од тог згуснутог смрада слоши. Неколико сам пута падао у несевест. Храна је била одвише слаба. Ретка супа тек толико зачињена да нема сасвим налик укусу воде, те мало старог хлеба.

Стражари су ме обилазили сваког другог дана. Тада бих нешто јео и одлазио на туширање. То је трајало укупно петнаест минута. За то су време чистили ћелију. Нисам смео да говорим са њима за време обилазака Таква тишина ми је додатно загорчавала живот. Док сам био тамо, читава три месеца, све о чему сам интензивно бринуо и размишљао било је како да останем прибран, али ми то није увек полазило за руком. Снови су ми били скоро искључиво неизлечиви мрачни кошмари. Давим се без престанка и без икаквих назнака да ћу се можда икада пробудити. Одвратне непролазне агоније. Као утопљен у хладну воду.

Међутим, опет сам ту, међу својим људима из Д блока. Здравствено стање ми се побољшава с обзиром да редовније једем и чешће водим рачуна о личној хигијени. Добио сам неки килограм. Оно што ме прогањало првог дана прогања ме подједнако и данас. То је тај призор, када на сунце изађемо, обично после ручка. Тај проклети океан и то приобаље Сан Франциска. Толико се чини близу, а заправо никада даље од нас није било.

После више година размишљања о бекству схватио сам напослетку да су такве помисли излишне и неоствариве. Свуда око нас је вода. Ако бих некако и успео да се искрадем из ћелије, па чак и побегнем стражарима, ипак бих се напослетку удавио ношем свим тим морским струјама.

Остаје ми само да се надам да ће ми нека судска пресуда скратити казну. Мрзим себе. Сваког јутра се будим са мишљу колико мрзим себе због почињеног. Боље би било да су ме таласи прогутали, давно пре него што сам уопште и стигао овде.

затвор Алкатраз,
1958.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Јутро без намере, о зубати зидови собе
из које треба да пођем, обичан, међу људе…

Иако су претходне ноћи остали до раних јутарњих часова, готово до самог изласка сунца, опијени претераним уносом алкохола, у задимљеном стану Ишмаела Курта, стални чланови Накама1) могли су да примете једну нарочито занимљиву појаву у ставовима двадесетосмогодишњег инжињера и водоинсталатера избеглог из омањег села крај Штутгарда по имену Амичаи2) Ротенау. Његова честа, а нарочито гласна, монолошка иступања све присутне изненадила су толико више што су била радикалнија и од неких идеја самог Ковнера. Наиме, његова су се настојања да се освети Немцима толико истицала да су људи из самог челништва организације почели да га посматрају много озбиљније него раније, с озбиром да је однедавно постао члан Накама.

Као човек који је правовремено сазнао за све страхоте логора смрти, чија је мајка и сама завршила свој живот изгоревши у логору Треблинка, Амичаи је био спреман на готово све како би осветио безбројне страдале Јевреје, на самом почетку сосптвену мајку па је, самим тим, Аби и пријатељима био један од најпогоднијих за скорије извршење одмазде.

Ратне године почео је провео сам добро сакривен у избеглиштву на северу Египта где сам усавршио своја знања која ми баш сада, овог тренутка, могу бити од неизмерне важности за исвршење наших просвећених циљева. Говор о себи и својој историји пресекао је, изнебуха, мишљу о ефикасности и раширености водоводне мреже у читавом Рајху. Затроваћемо им воду завршавао је своје излагање негде око четири сата иза поноћи тако да сви помру. Затим је подигао обе песнице победеносно у ваздух уз знани поклич Око за око, зуб за зуб! Окупљени су му, с нескривеним, одушевљењем, тапшали.

На крају састанка, када су у дневној соби остали искључиво људи из самог врха Накама, у свеопштем мамурлуку, разрађен је првобитни нацрт плана како да прогурају своје људе у структуре фирме за снабдевање града водом и на тај се начин приближе остварењу горенаведених циљева. Најискуснијем, Амичаиу, поверили су најодговорније задатке.

Минхен,
1945.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Сваког сам јутра слабији а богови се смеше…

Један скрајнути дневни лист из социјалистичког периода историје српске државе бележи тог јутра у делу намењеном црној хроници следећу вест: Велика жалост надвила се над нашом престоницом овог јутра. Југославија је изгубила свој књижевни ђердан и велику дику Босанске Крајине – Бранко Ћопић је мртав! Како сазнајемо, овај се шестдесетдеветогодишњи, вишеструко награђивани југословенски писац, јуче, дакле 26. марта 1984. године одлучио на неизбежни чин самоубиства. Он је, изашавши у уобичајену послеподневну шетњу улицама нашег главног града, одлучио да свој живот тако трагично оконча скоком у хладну Саву са моста Братства и јединства. Присутни очевици били су у шоку те нису стигли да га било како спрече у његовом науму. Дугогодишњи унутрашњи конфликти на крају су ипак победили Бранкову личност.

Овај талентовани аутор многобројних песама, приповедака и романа којима је величао Народноослободилачку борбу (1941-1945) биће сахрањен на Алеји заслужних грађана на Новом грабљу.

Нек му је вечна слава!

Београд,
1984.

Jason deCaires Taylor

Jason deCaires Taylor

Мој заборав, убога крв, очи и руке што греше.

Његова супруга, Марија Презвитајевна, већ је била улубљена у стари кућни двосед када се Николај вратио са службе, негде између шест и седам часова навече.

Њена дугачка бела летња хаљина била јој је навучена до самог дна стомака када је очима надљудски исколаченим, изгубљеним погледом, тражила по соби свога мужа. Убрзано и испрекидано је дисала, лица сасвим обливеног сланим знојем, набубрелих и раширених артерија свуда по телу, нарочито по пуним дојкама и при згобовима шака што тако крвнички стискаху наслоне двоседа. Комшиница у улози бабице, са стране је посматрала Марију, узвикивала некакве неразумне речи подршке и држала је пречврстим стиском за десно раме. Као у чуду, Николај је стајао пред њом и унезверено се шећкао горе-доле по соби.

Пола часа касније крв је била проливена низ њене бутине и слепљена негде код почетака глежњева. Исцрпљена и сломљена, и даље раскречених ногу, лежала је беживотно бледог лица, готово склизнувши са фотеље. Комшиница јој је често мењала мокре облоге са знојавог чела брбљајући себи молитве у браду.

На другом крају собе, закрвављених уплаканих очију, у рукама је Николај држао њихову мртворођену ћерчицу, удављену у плодовој води, ни не слутећи да јој он није отац.

Владивосток,
1924.

Аутор: Стефан Басарић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. После Другог светског рата, ветерани Јеврејске бригаде, махом из Британске Палестине основали су нову организацију под именом Накам (נקם; Освета). Група убица чији је циљ превасходно био да ликвидирају нацистичке ратне злочинце у сврху освете немачком народу због почињених злочина током Холокауста. Име произилази из фразе Дам Yехуди Накам што у преводу значи – Јеврејска крв биће освећена. Оснивач организације је извесни Аба Ковнер, 1945. године.
2. На хебрејском ово име значи – Мој народ је жив.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *