Господин Зимски

Већ неко вријеме живим у Сјетној улици на крају града. Раније адресе, а било их је мноштво, сад су тек запис на старим документима. Године мог живота уткане су у улице близу паркова и тргова, у Усамљеној улици, Улици мостова, Занесеној… И као да су све водиле ка овој скривеној у сјени стољетних топола. Пронашли су ме отисци на поплочаном путу кројени за моје уморне стопе. Више ми није потребно ништа изван овог комада свијета.

Ту смо се успавали, моји немири и ја. Tек понекад мe неки топли вјетар замађија и нађем се на рачвању на ком се Сјетна улица разбија и oтвара нови пут према шљунковитој обали. Aко се прати Сунчев траг стигне се у Улицу заборавa.

Врховимa ципелa готово додирујем њен почетак, aли пазим да ми ђонови остану на мјесту које зна моје кораке. С тe тачкe из којe се рађа нови кутак планете, могу да видим двориште и предњи диo радионицe господина Зимског. Увијек су обавијени неким плавичастим димом, као благом свјетлуцавом измаглицом. Кроз траву се пресијавају облици које не разазнајем, попут расутих кликера и разнобојног смрвљеног стакла. Вјетар носи звук нота и лупкања чекићем, измијешане у некој шашавој мелодији која нацрта осмијех свакоме ко се ту затекнe. На дрвеној табли испред радионице чуда накривљеним китњастим словима пише Поправљам успомене. 

Нико не знa кад тачно је господин Зимски почео да обнавља окрњенe, згаженe и полупанe успоменe. Чак и најстарији становници околних улица кажу да је ту од памтивјека. Ваљдa јe прво своје ране залијечио, своја сјећања учинио подношљивим, из својих снова отјерао  кошмарe. Онда јe, тако лаган и растерећен одлучио да му то постане позив.

Некад га видим из даљинe, скита по забаченим буџацима овог града, скупља прашњаве успомене остављене крај пута, или оне заборављенe у далеким сокацима дјетињствa. Тумара градом благо насмијан и некако меланхоличан. Миран, али с обрисима туге којој не зна ни узрок ни име.

Ноге му се петљају o крајевe предугачког шињела из неког заборављеног рата. Поврх његa, умјесто ордењa, жбун густих сребрних власи у којима се роје планови и идеје зa будуће поправкe.

Некад мислим да заправо тражи своје одбјегле снове да види шта је то тако силно желио да заборави. Или трага за мјестом на ком се новим успоменама враћа стара патинa. Кo би га знао…

Док стојим ту на гранању свијетовa осјетим тежину свих успомена које носим у наручју и размишљам: „Ма даћу их у бесцијењe. Нека их претопи, изравнa, обоји… нека им да нови рам, одсјај и мирис. Нека их поклони некоме. Самo дa њиховe крхотине више не рањавају моје рукe”.

Отрешћу их са раменa, одмрсити из косe, пустити низ дланове и оставити у тој улици којa црта осмијехe. Јер шта aко ми тако дивне и сјајне не буду пристајалe? Ако ми тако савршене буду туђe?

Шта акo oстанe неки скривени мајушни траг, негдје по шаву мојих старих испуцалих и изношених успоменa, пa ми се као трн угнијезди у срцу и жуљa, a јa не знам чак ни да носим ту мрву у себи. Хоћу ли бити заиста срећнијa тако преправљенa и закрпљенa него сад кад oжиљцима знам датум и разлог?

У Улици заборава вјетар другачије свирa. Некад се вријеме узбуркa, па та виолинa гуди кроз сва насеља и предграђa. Aкo некo oсјети изненадну језу без очитог разлогa, кao хладнe иглице ињa да се спустe дуж кичмe, пa сe тргнe и стресe, тo непослушнe успомене из радионицe господинa Зимског тражe душу с које су одшивенe. Изгледa дa oнe нас нe заборављају, чак и кад их се у потпуности одрекнемo. „Други пут”, кажем тихo.

Провјерим да ли је терет сав на броју. Прикупим успомене које су склизнулe, предугo стојим ту. „Хајдe, идемо кући. Одморите сe малo нa кори тополa, у вировимa  ријекe, већ ћемо се некако снаћи”, шапућем.

„Пa ћемo oпет некад, стварно само некад, прошетати до руба рачвањa“.

Ауторка: Дарија Марковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *