Гласови амбиса

Чују се птице.

Док се мртва кутија вуче по тлу,
Док на зиду стоје слике,
Једном кад сам носила шта нисам хтела,
Једном после читања,
Једна у којој ме до неба диже мој предак.

Док се чоколада топи,
и слатко вино се греје.
Док чекам појаву,
сад већ годинама.
Док труле песме после мишљења,
попут оних од битног народа што пада у амбисе.
Док се ломи књига на страницама,
које покушавам да ти прочитам
сад већ кад не смем да ти кажем.
Док онда псујем себе што не смем.
Што други смеју
Што кажу па умру.
Што ћуте па опет умру.
Док желим нови филм или позоришну представу,
па да умем гласа пустити
и суптилно ти рећи да знам све о теби.

Чују се птице
па после умру.

Ауторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *