Filozofija karcinoma

Šta da kažeš ljudima, kad ni sebi više ne smeš ništa da priznaš? Pitaš me, Milane, zašto me nema na sastancima, zašto lažem da ću doći u kafanu, a u stvari sedim kod kuće dok te zamišljam kako sam za šankom piješ pivo i pitaš se gde sam ja. Tu sam, sedim ovde u ovoj sobi i zurim u prozor. Ni TV više ne gledam, ni novine ne čitam. Budim se i pitam kako je Jovan Trajković imao sreće da dobije karcinom. Divna je sahrana bila. Pristojno je otišao Jovan. Najteže je danas umreti dostojanstveno, otići takoreći hrabro. Čoveka koji dobije karcinom niko ni ne žali. Eto ti Jovana. Na groblju nije bilo suza, čak i Milena se držala sasvim pristojno, a deca su pila rakiju i šalila se sa svojim prijateljima. U jednom trenutku i sam opijen pomislio sam da im priđem i prepustim se bezbrižnom razgovoru da nisam pomislio da nije u redu da ja mator čovek tri godine stariji od pokojnika sa mladima delim humor. A i šta bih im rekao? Karcinom ti je Milane velika nada za čovečanstvo. Za njega nema leka, praktično se ne zna ni uzrok. Evo ti opet Jovana uzmi, pa ti znaš da je on živeo kao monah. Pre nekoliko godina dok sam još uživao u društvu ljudi, u poverenju mi je rekao da više ne ispunjava ni bračne obaveze.

Indgrid Maillard

Rekao mi je: „Amerikanci sa Prinston univerziteta, a ti znaš Zorane da Amerikanci najviše para izdvajaju za naučna istraživanja“. „Dakle oni su dokazali da seks dovodi do…“, onda je zaćutao, ali sam kroz njegovu gestikulaciju shvatio na šta je mislio. „Do onoga na mošnjama.“ Jovan je do poslednjeg dana bio ubeđen da seks izaziva karcinom mošnji Milane. Zadnji put kada sam ga video dva meseca pre smrti, čitav susret nam je protekao u njegovim sumnjama na mogući uzrok bolesti. Videlo se da je sve svoje poslednje dane provodio u pokušaju da demistifikuje uzrok. Jedino logično objašnjenje, kako je smatrao, bila je voda. „Voda, mora da je voda. Pa ti znaš, Zorane“, rekao je. „Da ja ni meso ne jedem zadnjih 15 godina, da ja ništa spakovano u plastiku nisam pojeo zadnjih barem 10 godina. Voda, samo voda. Naše vodovodne cevi“. To „naše“ se odnosilo na uopšte vodovodnu infrastrukturu zemlje, jer Jovan je, kao što znaš, bio i do kraja ostao, patriota i vatreni zagovornik supremacije državne svojine. Dakle, rekao je: „naše vodovodne cevi su stare i još od onog vremena kad se nije znalo za štetno dejstvo olova, te su sve olovne.“ Bio je uplašen za decu. “Govorim im“, kazao je, „nemojte da pijete česmušu, ali oni ne veruju, smeju mi se.“

Ono što se Jovanu nisam usudio da kažem, a evo govorim tebi sada, jeste da sam vrlo brzo postao ljubomoran na njegovu bolest. Ako se karcinomu ne zna uzrok, a zna se da je ishod skoro uvek fatalan, pa ima li boljeg načina da se čovek oprosti od ovog ukletog mesta. Niko ne može da sa apsolutnom sigurnošću tvrdi da je baš određena životna navika dovela do bolesti. Mogu da sumnjaju da spekulišu, ali to je sve. Taj momenat je vrlo bitan, izostaje osuda tako česta kod onih koji preminu usled oboljenja krvnih sudova. Karcinom je, Milane, takoreći gospodska bolest. U jednom trenutku pošto sam video koliko se Jova mučio u pokušajima da dokuči poreklo svoje nesreće kako je smatrao poželeo sam da odem i kažem kako ima sreće i da bi bih se rado menjao sa njim. Naravno da nisam to uradio jer verujem da bih ga uvredio.

Nisam ti rekao, počeo sam pušim. Ti znaš da ja u svojih 60 godina nikada nisam voleo miris duvanskog dima. Eto vidiš, čak kažem sada i miris, dok bih ranije uvek govorio smrad. Sada pušim dve pakle dnevno. Ustanem i zapalim cigaretu. I nadam se. Kažu da u zavisnosti od predispozicija može da prođe i nekoliko decenija do razvoja karcinoma pluća. Ja ipak mislim da sam ja stariji čovek, nije organizam toliko jak. A šta Milane ako je Jova bio u pravu za vodu? Kada ustanem prvo popijem dve velike čaše česmuše onda sednem, okrenem se prozoru i zapalim cigaru. Strahujem šta bih mogao da uradim ukoliko uskoro ne dobijem barem neki od simptoma karcinoma. Ponadao sam se bio da možda ja i imam neki tumor, samo ga nisam primetio. Jedan od onih tihih koji raste godinama bez posledica po domaćina da bi zatim pokazao svoje lice i za samo nekoliko nedelja ugasio  čoveka. Bio sam na pregledima. Bože, kad se setim samo. Tog jutra imao sam tremu kao nekada pred ljubavne sastanke. Neće biti ništa, kao govorim sebi, a potajno se nadam da će ga naći. Slušam onkologa kako mi govori da je teško, ali operabilno, a u sebi sam pun radosti jer znam da laže. Nedelju dana kasnije odem po rezultate. Đubre se smeje, veseo, kaže: „Zdrav si kao dren, samo napred“. Ti znaš da ja roštilj i te specijalitete od mesa nikada nisam voleo. Od kada se u tabloidima provlače vesti o argentinskim crkotinama starim po trideset i kusur godina koje su na meniju svake uglednije hamburgernice jedem hamburgere gotovo svakodnevno. Ponekad mi treba i po dva sata da odem po meso i da se vratim, biram najzabačenije roštiljdžije na samom obodu grada. Polulegalne praktično ako ne i potpuno ilegalne. Kakvih sam se sve stvari tamo nagledao. Peku meso na starim železničkim pragovima i automobilskim gumama. Ponekad me gledaju u čudu kada se vratim na isto mesto drugi put. Teraju šegu sa mnom, pitaju me: „Je l’ vam se svidelo meso prošli put?“ Znam da me truju, ali ne i dam sam im neizmerno zahvalan zbog toga. Ti znaš da ja nikada nisam bio veliki vernik. Svi ti silni plagijatori Isusa nikada neće razumeti da ni ne treba da pokušavaju da mu se približe i da je i sama pomisao na to greh. Treba biti svinja i nitkov jer samo u svetu punom ološa i smeća Isus ima kakvo takvo značenje. Eh, da sam to shvatio ranije. U tim svojim teološkim razmišljanjima došao sam i do sasvim logičkog sleda jednom takvom misaonom postupku. Karcinom je dar od Boga. Ima li većeg dokaza Božjeg milosrđa od tako lepe smrti,oslobođene svake krivice. Samo kada se pomene ime pokojnika preminulog usled karcinoma svi zaćute. Zaćute, strahuju i imaju poštovanja, ono istina da tvrde da je to poštovanje prema pokojniku, a u stvari je prema karcinomu kojeg je poslao Bog. Ljudi se vraćaju Bogu preko karcinoma. Je li onda karcinom uopšte i bolest ili izbavljenje i nada? Šta je život jednog Jovana naspram trideset života koje je svest o Jovanovom karcinomu navela na Božji put?

Trudim se da budem nitkov. Pre neki dan pomokrio sam se u liftu zgrade. Dok sam stigao do sprata svog stana sve je bilo gotovo, a na ulazu me je čekala Gospođa Grković. Prvo se osmehnula u znak pozdrava, ali je onda odmah primetila veliku žutu tečnu mrlju na podu lifta i isprskane zidove, naravno i težak metalni miris. Da nisu bubrezi Milane? Daće bog. Mislim da je shvatila da sam se lično ja pomokrio. Rekla je: „Bože, pa šta je ovo? Rekao sam joj: „Huligani, Nado moja“. „Ali naša zgrada je zaključana ima i video nadzor“, uzvratila je. „Odmah pre mene iz lifta je izašao Miloš Jevtić. „Miloš Jevtić?“ začudila se Nada. Milina. Da si mogao da vidiš kako sam lepo lagao ne bi me prepoznao. Potvrdio sam: „Da, da mali Jevtić“. „Bože“, prokomentarisala je Nada. Ti znaš da je Jevtić iz ugledne porodice hohštaplera. Otac sudija i majka lekar. Ko zna kol’ko su njih dvoje zajedno ljudi upropastili. Što na robiju, što u grob. Jebo im ker majku. Vidiš da sam počeo da psujem, a čitav život prezirem prostakluk. Koliko sam samo naivan i glup bio. Mislio sam da sve znam. Istina je što kažu da ponos dolazi pre pada. I ko zna kada sam jao pao u Božju nemilost, ali to tek sada uviđam. Jutros kada sam završio svoju rutinu od pola pakle cigareta seo sam i napisao anonimnu prijavu, a potom je prilepio na staklo ulaza da cela zgrada vidi. Napisao da ukoliko Jevtići ne plate renoviranje lifta da ću pustiti u javnost video snimak izvršenja dela. Računao sam na to da će dobra gospođa Nada vrlo brzo preneti Jevtićima ko je postavio taj papir. Očekujem da mi se jave.

Ingrid Maillard

Ja ne volim ljude Milane. Nadam se da ćeš mi oprostiti ako ti se poverim da mi ni ti nikada nisi bio drag. Često sam te gledao za vreme naših dugih razgovora i druženja još dok je Jelisaveta bila živa i pitao se šta se krije iza tvojih sitnih zlih očiju. Zaboravio sam to. To jedna od onih misli koje ti dođu, ali te uplaše, pa ih zaboraviš. Sada kada se više ničega ne bojim ponovo sam se setio toga i rešio da ti to kažem jer samo nitkov može sebi da dopusti da govori istinu. Toliko mi se počela gaditi svaka tzv. ideja „topline doma“ da je tvoj dom kao jedino mesto koje još uvek pamtim kao takvo, postao neprihvatljiv za mene. Nije to ništa lično. Godinama sam živeo u laži da sam čovek, a tek sada razumem da biti čovek znači lagati. Nemam nikakve potrebe više za tim. Ne smatram sebe čovekom ili pripadnikom ljudi. Šta god da te kvalifikacije znače.

Neverovatno mi je da sam čitav život obraćao pažnju na ljude. Tek od kada mnogo više vremena ili čitavo svoje vreme posvećujem želji da dobijem karcinom, posvetio sam se u potpunosti „svetu“ da tako kažem, materijalnom, zidovima bez ljudi. Možda si u vestima na periferiji tabloida čuo o kancelariji turističke agencije koja je izgorela pre nekoliko nedelja. Ja sam to uradio. Zavoleo sam ćirilicu. Bavim se kaligrafijom i pored toga što se trudim da dobijem karcinom provodim sate u ispisavanju ćiriličnih slova. Na izlogu te kancelarije stajalo je velikim prostačkim slovima ispisano „BrandLeaderinTourism“.Nije mi dugo trebalo da uzmem flašu benzina i u ranim jutarnjim satima odem natrag. Kamenom sam razbio taj odvratni stakleni prozor i potom polio benzin po delovima koji sam mislio da će najbolje da gore. Bio sam u pravu, sve je nestalo u požaru.

Ako me prijaviš, tvrdiću da sve lažeš i da ti ovo nikada nisam rekao.

Autor: Ivan Srnić
Naslovna fotografija: Ingrid Maillard

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *