ФИЛИНГРАНСКИ ПЛОЧНИЦИ

 ФИЛИГРАНСКИ ПЛОЧНИЦИ

Пита једног ћелавог старијег физикалца, из одређеног дела (нашег) града, човека улице, како да дође до брусилице, бушилице и сличног… да ли зна? Газда?  Предузетник?  Зар Он треба да ми да плату?

Одговара му се у трену: ,,Код наркомана.’’ Тишина.  Дилема. ,,Код наркомана’’, понавља се одговор. Доћи до јефтиног грађевинског алата! Код наркомана!

Седа затим у свој џип (Он то објашњава речима: Оставити Утисак) и одлази уз срдачне поздраве и,  безвезна охрабрења. Одлази кући. Ми остајемо у хладним собама, са саламама за вечеру, јогуртом и мајонезом –  изгледа да смо баш неопевани ћурани. Ипак. Пешака. Низ брдо. Одлазимо до Места. Бабушница је То. Да радимо тротоаре. Сваког усраног јутра. Ако се сада говори о један посто нечега, ваљда вредног што постоји и усред пандемонијума, једва да сам то осетио, упознао у назнакама, мимоишао поред, препознао по некаквом облачењу, по ходу, на улици, у продавници за касом, при кратким разговорима било-где.

Бабушница. За месец дана, колико сам ту издржао, имао сам посла са пандурима, мислим, три пута. Никада крив.

preuzimanjeБабушница. Свако свакога зна. Сви све знају. И о нама се све зна. Украли су нам акумулаторе од камиона: сазнало се за петнаестак минута. Тражили смо смештај: чуло се десетак километара далеко, у неким селима. Ко дође у Бабушницу – Тај је Уљез. Да, ми никако нисмо Њима дошли да направимо нове тротоаре, поставимо ивичњаке и бехатон плоче, да ,,улепшамо’’ Бабушницу. Ми смо Уљези. Непријатељи. Рушитељи. Скрнавитељи. Мрзели су нас до костију. Ја им бар нисам остајао дужан, у мржњи. Спаковао сам на крају ствари, након месец дана,  смислио неке лажи свом ,,Предузетнику’’, и отишао. Из Бабушнице. Неке удолинице, окружене планинчинама, препуне насеченим дрвима за надолазећу зиму по двориштима (што је количински било-где за три зиме), неке Бабушнице од, ваљда… хиљада и хиљада Њих. Да: један посто. Имало је неких магловитих назнака по кафаницама док сам испијао јефтине кафе. Али, мислим тако, то је баш све. Све о Бабушници.  

ПИСМО

Добио сам писмо. Узео сам нож за отварање писама и отворио га. Унутра се налазио нож за отварање писама и нека брошура. Погледао сам коверат: ТV SHOP. Зашто сам ово наручио? Да ли сам био пијан? Када сам ово наручио? Након пар дана мозгања решио сам да оставим алкохол.

НЕОПХОДНА КАФА

Зајебало ме јучерашње поподневно спавање. Спавао сам од 3 (мислим) до 7. Упола мање но обично. Али, није ме опседала превише она тескоба да се ,,нећу никада успавати’’. То ми се дешавало раније, у апстиненцијалној кризи, три-четири ноћи за редом, а зна да буде мучно преко мере. Још кад се на то надовезује дневна дрхтавица, зебња, мука од хране, цигарета, кафе, превазилази сваки од страхова (или фобија) који ме мање или више прогањају свакодневно, а које најпре умислим да сам одјебао јутарњим ксанаксима и диазепамима.

Aутор: Мирослав Стаменковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *