Enciklopedija o Malenom Čoveku

Enciklopedija o Malenom Čoveku

Kako je počinjao dan za Malenog Čoveka, nikada nećemo saznati. Čak ni oni koji su delili jutarnje obrise, zalogaje i prve gutljaje sa njim, nikada nisu mogli da sagledaju njegovu perspektivu. Odvojeno telo kakvo je bio po prirodi stvari, uspevao je da se kreće kroz hodnike Velikih prostora apsolutno neprimećen. U tome je bila njegova moć. Tu moć ne možemo da nazvati talentom, jer ipak, Maleni Čovek je imao Veliko Ja koje niko nije video, a koje je jelo svaku mudru reč koja je mogla da se promoli. Ni preteratno ružan, ni preterano lep, Maleni Čovek ipak ostade zapamćen kao ono što nikako ne bismo smeli postati.

Maleni Čovek imao je svoga naslednika koji je surovo ličio na njega. Neprimećen, da se usputno ne spomene, ne bismo znali ni da postoji. Naslednik ostade skoro pa bezimen, iako je upisan imenom velikih vladara. Nije mogao Maleni ni sebi, pa ni svome nasledniku pružiti dobar glas, jer dobrog glasa od njega nismo čuli. Naime, ovo biće (jer drugačije ne znamo kako bismo ga opisali), imalo je izvanredan dar da primeti sve loše strane imenovanih oko njega, ali kako njegov epitet objašnjava, svoje ogledalo nije mogao da dosegne. To je bilo svima očigledno. Večito neuredan, neprikladnih izjava i gestova, trudio se da nadomesti svoj manjak, radeći obične, svakodnevne rituale egzaktno, bez prestanka dok radnja ne bi bila završena, tražeći od drugih da osmotre njegove velike sposobnosti. Kada bi provodio vreme u privatnim prostorijama u koje je dospeo sasvim slučajno, Maleni čovek bi se divio svom sluhu. Taj sluh, naravno, nije bio bog zna kako dobar i oštar, ali za njega je bio nešto najbolje na ovozemaljskom podneblju. Za obrok, ovo biće bi jelo svaki dan staru slavu. Ništa drugo njegov stomak nije mogao da podnese, a od stare slave se baš lepo gojio. Preko svog gajenog stomaka nosio bi majicu sa veoma mudrim porukama, naravno, one koje su izrekli drugi ljudi.

Jednom prilikom u davnoj prošlosti, Maleni Čovek naleti na Veličanstvenu Ženu i učini mu se da postoji svet van njega. Zanos je kratko trajao, jer je brzo uvideo da je sebi sasvim dovoljan. U društvu je retko progovarao uspevši da iskamči od ljudi usiljen smeh nečega što je i moglo biti smešno, ali… Međutim, Malenom Čoveku je to bilo dovoljno. Tad kao da bi se popeo na prste, stojeći na vrhu svoje glave, odakle je mogao da, opet, vidi sebe. Kao što vidite, Maleni Čovek je bio skoro bez mane! Jedino što su drugi ljudi mogli da vide (oni što misle i što mu se nikako nisu dopadali) jeste njegova nemogućnost da sakrije svoje jako lepo i neiskreno ponašanje među onima koji su samo mogli pokušavati da dosegnu njegove visine…

Ovo nije priča, pripovetka, novela… Ovo je pomen za Malog Čoveka, onoliki koliki je i on bio, onoliki koliki nam se zadržao u Malom delu uma.

Korєnь

Tog jutra u rasanjivanju, oslanjala se na vremenske prilike. Kiša nije tipično dobovala, već kao da su se njeni počeci, koreni u nebu, počeli lomiti, a ceo proces izgledao je kao porod. L. otvori oči teške od prethodnog proživljenog. Imala je osećaj da nikada nije prestajala da živi, čak ni kada spava. Ovog puta, opet, radilo se o dobro poznatoj traumi koja se povremeno vraćala u obliku živopisnih scena u kojima su čaše uvek pune, kao i ljudi koji ih čvrsto drže. Slana tečnost kao rezultat noći bila joj je po usnama i obrazima, zatežući kožu. Osmehnula se „Pa, i sama si htela da je malo čistija i malo zategnutija. Radiš i grizeš sama za sebe.“ Taj samoprozvani mir nije potrajao. Na krevetu pored P. se okrenu i ona se priseti jučerašnje priče. Nelagodnost neznanja proširi se telom kao neprijatna toplota koju nikada nije mogla podneti. P. joj je pričala o četvrtku u selu, muškom danu, volji za rad i želji za upoznavanjem. Naposletku, ništa od navedenog nije doživelo svoj debi. Kao da sve do sada pisano nikome više nije bilo važno, već rigorozno i sputavajuće.

Do sela se dolazilo teško, što za P. nikada nije predstavljalo naročit problem, ali ovog dana i putevi su bili protiv nje. L. zamisli put koji je pucao na ivicama, kao strpljenje malog deteta, onog što nije podnosilo prevelike zahteve propraćene dobro poznatim „Moraš!“ Razmišljala je o P. veoma često i njenoj sposobnosti da stvori razgovor. Verovala je da joj u tome pomaže njena predivna kosa i oči, uvek pomalo sanjive, ali uokvirene trepavicama koje su privlačile pažnju.

***

Za P. jutro toga dana kao da nije ni postojalo. Osećaj ranog buđenja nije postojao, prvi obrok bio je pun šećera i brzine, a gradska užurbanost govorila je o danu koji je davno počeo. Put do sela nije predstavljao ništa novo i ništa neobično. Radila je ono što je želela i morala. Kada je izašla iz autobusa, sa svoje leve strane uoči slatinu. Zemlja na kojoj je nekada počivao život sada je izgledala kao smrt koja čeka. Pukotine na sredini bele površine izgledale su kao sunovrat. Skrenuvši pogled od neprijatne, mada privlačne scene, sa druge strane puta P. uoči ogromno raspeće karikaturnog Božijeg Sina. Oko njega se prostirao detaljno uređen prostor, a cveće koje ga je okruživalo bilo je toliko duboko usađeno u zemlju, da joj se učini kako je prati celim putem do prve ulice. „Kažu, bio je jedan. Ne verujem. Niko od nas nije jedan i jedinstven…“ Vazduh je bio opor, težak, vlažan, nemoguć za udahnuti. Osećala je da kada bi se usudila na taj svakidašnji postupak širenja pluća, pretvorila bi se u vodu koja bi pohrlila ka pukotinama slatinaste zemlje, a izbegla korenje cveća čije prisustvo pod nogama je i dalje osećala. Nije se čulo ništa osim poneke svrake i hrkanja pasa po dvorištima raštrkanih kuća. Sa mnogo obazrivosti da ne poremeti mir koji su stanovnici, činilo joj se, godinama taložili, P. izvuče spisak sa imenima ljudi iz torbe. Na ivici papira pojavi se tek vidljiva fleka otiska od znoja. Imena su odjednom poprimila glasan, razigran ton. P. užurbano i nespretno vrati papir u torbu i potraži prvu kuću.

***

Dvorišna vrata su bila širom otvorena, a po tragu kojeg su ostavila u zemlji, činilo joj se da ih dugo niko nije dirao. Sa leve strane ležao je stari, veliki pas. Pas podiže glavu i, videvši nepoznato lice, odbaci svoje godine i glasno, zapovednički zalaja. P. osmotri psa, zacvili prema njemu i trepne par puta. Životinja spusti glavu, priđe joj i nasloni se na njeno koleno. U tom trenutku iz kuće izađe punačka, rumena žena. Vikala je nešto na nepoznatom jeziku, obraćala se psu, ali on se nije pomerao. Žena je bila tamnoputa. Na sebi je imala naslage odeće kao da od zime nije provirila iz kuće. Osmotrila je P. i, pomalo uplašeno, vratila se nekoliko koraka nazad. Na nespretnom jeziku države koja ju je hranila, upita P. ko je ona i šta želi. „Potrebni ste mi. Potrebni su  mi odgovori vas koji dosta ne razumete“ odgovori P. nesvesna šta je od toga zaista izgovorila, a šta u sebi rekla. Žena, koja se predstavi kao A, još neko vreme posmatrala je P. kao neprirodnu pojavu. Njen pas nikada nije bio mirniji, izgledalo je kao da ne diše. Žena A. se uplaši nestvarne beline kože koju je P. imala i jednog crnog obeležja na njenoj podlaktici. Posle tišine koja je trajala ili tren, ili nekoliko sati, žena A. pozva P. u svoj dom.

***

P. prvo primeti kućni prag. L. joj je davno pričala drvetu, zmijama i ramovima i ta joj se priča provuče kroz misli. Zamišljala je kako je žena A. izgledala kada je bila mlada, ali taj odgovor joj je brzo došao u vidu velike svadbene slike uramljene i nakrivo okačene na crvenom zidu. Na slici su bili žena A. obučena u slojevitu robu, sličnoj onoj koju je sada nosila, ali haljina sa slike je bila bele boje, za razliku od sadašnje, sušte suprotnosti. Njeno lice na fotografiji koja je izgledala neobično očuvana, iako je u levom uglu govorila o godini od pre tri decenije, nije odavalo nikakvu emociju. Izgledala je manje živo od razapete karikature koju je tog dana videla na ulasku u selo. Pored nje sedeo je čovek Č. čije ime je stajalo pored ženinog u dnu rama. Visok, stasit momak, nije imao desnu ruku, a kada je malo bliže prišla fotografiji, primeti i da mu je desna strana lica, ona naslonjena na glavu žene A, bila stara, oronula. Desna strana usana se smešila, ali je falio zub. P. oseti kako je neko posmatra. Žena A. je donosila dve kafe, dve prazne čaše i veliki, zamagljen bokal svetle, ružičaste tečnosti. „Šta ima da želite znati?“ upita žena A. P. suzdrži osmeh na konstrukciju rečenice „Moram da znam šta mislite, odakle ste, vaša stanja i vaše želje.“ Naredna dva sata P. je pokušavala da razume jezik žene A. Zažali što je i pomislila da se osmehne, osećala je neku nelagodnost, kao da je slabija. Znala je da je prošlo tek nekoliko sati, ali osećala se izuzetno staro. Na sva pitanja žena A. je odgovorila bez prepreka, međutim, pitanje u vezi sa rodnim mestom, kao da za nju nije postojalo. Umesto da imenuje svoj rodni grad, žena A. je uporno upisivala „Vrьbiѥ“. P. oseti užasnu frustraciju nepoznavanja jezika kojim se žena A. služila i koji joj je nametala kao jedini odgovor. Znala je da bez tog odgovora ne može da vrati papire i osećala se bespomoćno. Osećaj nije prožimao samo njen duh, već umalo da upita ženu A. da joj pomogne da ustane zbog jakog bola u kolenu na koje je pas malopre bio oslonjen. Tad P. prvi put osmotri sliku koja je stajala na suprotnom zidu fotografije sa venčanja. Kao da se razapeta karikatura preselila u veliki ram. Lik sa slike prikazivao je mladog muškarca, pravilnih crta lica i otužnog pogleda, kojem je srce bilo naročito izraženo. Oko rama prostirala se ogromna brojanica, čije su kuglice od drveta bile nove, sveže ofarbane. „To sam napravila od mog rodnog mesta“, reče žena A. P. ustade, zahvali se ženi i izađe u dvorište. Pas više nije izgledao staro. Silazeći niz stepenice, primeti na svom belom kolenu neku malu promenu. P. osmorti pegu izbliza i oblik joj se učini poznat. Kao kroz san, seti se današnjeg jutra kog nije bilo. L. je ležala na krevetu posmatrajući jednu tačku na zidu. Na obrazu joj se sijao beli trag. „Opet je sanjala“ pomislila je P. tada. Polako se pridignu i vidi da L. na licu ima oblik zuba sa velikim korenima. U tom trenutku, pas hitro dotrča do P. i poče da joj liže belo koleno, na koje je bio tog radnog četvrtka, star, oslonjen.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *