Џаба си жив (избор из поезије)

Литургија

Да ли сам уопште дошла
На Литургију?
Да ли сам до ње и стигла?
Или само стојим,
И не покушавам да се препознам
У свакој речи која се из угла
Певнице чује?
Јесам ли уопште разумела
То стајање пред самом собом
Или се тешим физичким присуством?
Да ли покушавам да чујем
Где се настанило то
Царство Небеско
Kоје ето, већ сат времена
Постоји у нама, али су очи
Заокупирале слушање
Поред немих ушију,
Јер се ниједном нисам досетила
Да бити постојан
Значи бити дат.
Целокупност сваке цркве
Нам говори да је и овај манастир
Архитектонска грађевина,
Уколико не прихватимо
Да је у мени
Материјални делић цркве,
Баш оног ћошка певнице,
А у теби, онај улаз на ком мислимо
Да је једино важно “пољубити врата”.

Губитак

Апсурдни губитак
универзума у својој глави,
није ништа друго
до незрелост познавaња себе.

Светлост душе

Светлост сопствене крви,
допире само до оних
који чују.
Чују последњи вапај
изгубљености
у данашњем данас.
Јецаји сопствене душе,
достижу небеску висину,
само до оних који виде.
Виде мрак у последњем
трзају епилепсије
бивствовања.

Смртност

Смртност нам је у просеку,
већа него рођење.
Ако рачунају
вечну смртност
у смрт,
онда у реду.
Ако пак,
рођење рачунају у смрт,
онда смо мало погубљени
у бројкама.
Сваки трећи члан,
нестабилни каскадер
умро је.
Сваки човек, по природи
поново је рођен.
Са телом на месту,
где сте му палили
последњи пламен.

Есхатологија

Сахрана
не сахрањује живот.
Већ смрт.
Сахрањује свако бивше јуче,
сваки губитак самог себе.
Сахрањује данас,
за нешто сутра.
Сахрана
Живи за оно што ће бити,
што ће бити
у губитку свега сад,
што ће бити
у настајању нечег.
Тад.

Џаба си жив

Џаба си жив другима,
Ако си себи мртав.
Ако си умро за све
што долази,
за све што је прошло
и не долази.
Џаба си жив онима,
који гледају твоје покрете,
јер се у њима изгубе,
кад твоји осећаји запрете,
да у теби живи,
само леш.
Џаба јуриш пролазнике,
да им видиш,
бар неки осмех,
кад ћеш у сваком,
видети нове губитнике,
ништавне сопствености.
Џаба си жив….
Џаба си жив,
ако си умро.

Ауторка: Марија Веселиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *