Dvanaest stihova/Nebeski svod

Dvanaest stihova

Uzmite ispred sebe život
Listajte, kidajte i sažvaćite:
Ne boli me, ne boli me, prođi me.
Mi smo demoni što prave bezdušnike
Svaki put kad prelomimo i utolimo glad greha

Ljubav obećava radost,
A poslaće vam plač

Ušuškajte ga u svoju izgužvanu svilu
Crnilo nek vam prekrije oči
Sve što volite, sad je u tuđem krilu
Ne brinite.. Ne brinite..
Krilo koje hladno ljubi, jednako je spomen ploči.

Nebeski svod

Nisu moje tajne duboke
Do zapećka prvog otkrićeš suštinu:
ne umem da krijem što za prodaju hoće
već samo reči svežije
od krivarenja trava.

Paganski podložna
verujem u odstajalu reč
ko žestinu iz jednog sna
početka letnje noći
koja počiva na sa čaše dna.
I sa tog dna, u zemlji pod kapcima
U grlu sa zametnutim rečima
rodila se u četiri oka
ljubav života
koja neće to zauvek biti
već ona to jeste.
Kao san stvarnosti,
ljubav mog, naših života
nikad ne kaže kobne dve reči
Jer ceo svet ih prepozna
U razmeni naprasnih pogleda
I potreba

Ljubav moga života
pod ruku sa mnom
večno traži način da se oduži
veličini Majke
posle koje može izjedriti
burna i duboka
ljubav umetnosti.

I natera me tako
Da posadim u tanko
sasvim tanko i mirisno parče drveta
naše grešne zemaljske živote
O kojima se vernici samo mogu maštati i
Čekati nebo
Koje nama spava, zadojeno, u naručju.

Autorka: Gorica Radmilović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *