Дванаест стихова/Небески свод

Дванаест стихова

Узмите испред себе живот
Листајте, кидајте и сажваћите:
Не боли ме, не боли ме, прођи ме.
Ми смо демони што праве бездушнике
Сваки пут кад преломимо и утолимо глад греха

Љубав обећава радост,
А послаће вам плач

Ушушкајте га у своју изгужвану свилу
Црнило нек вам прекрије очи
Све што волите, сад је у туђем крилу
Не брините.. Не брините..
Крило које хладно љуби, једнако је спомен плочи.

Небески свод

Нису моје тајне дубоке
До запећка првог открићеш суштину:
не умем да кријем што за продају хоће
већ само речи свежије
од криварења трава.

Пагански подложна
верујем у одстајалу реч
ко жестину из једног сна
почетка летње ноћи
која почива на са чаше дна.
И са тог дна, у земљи под капцима
У грлу са заметнутим речима
родила се у четири ока
љубав живота
која неће то заувек бити
већ она то јесте.
Kао сан стварности,
љубав мог, наших живота
никад не каже кобне две речи
Јер цео свет их препозна
У размени напрасних погледа
И потреба

Љубав мога живота
под руку са мном
вечно тражи начин да се одужи
величини Мајке
после које може изједрити
бурна и дубока
љубав уметности.

И натера ме тако
Да посадим у танко
сасвим танко и мирисно парче дрвета
наше грешне земаљске животе
О којима се верници само могу маштати и
Чекати небо
Kоје нама спава, задојено, у наручју.

Aуторка: Горица Радмиловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *