Dvanaest podvodnih grobova

Vladrej

Istina je da je tvoje vaskrsnuće uslovljeno raspećem. I da je raspeće zavisilo od konteksta u kom je sahranjeno. Čovekovo meso služi samo kao obrazac koji uobličava vodu. Voda se kreće po sopstvenoj površini i tako definiše suprotnost. Istina je da svest, ukalupljena u plan, može da presavije grane nedavno pronikle biljke. Slom dečjih kostiju je bučan kao rastezanje mišića tokom prvog sna. Znaj da novorođenčad u kičmi skrivaju zapise iz Kaligulinog dnevnika. Da planovi mogu da produže svoje prste i tako načine sistem. Njihove šake ostaju utisnute na ničijoj zemlji odakle nikad nijedna biljka nije nadrasla travu. Brojevi su osnova svemira. Decimale su izražene vodom. Oni zajedno ignorišu sopstvene produkte. Kolateralne štete koje su se našle na putu vazduhu pre nego što su ga uopšte udahnule u nepostojeća pluća veličine graška. Istina je da je strančeva sperma iz grla sišla u jajnu ćeliju i da je samo poezija postala svesna oplođenja. Začeća iz čijeg izvora protiče princip. Ni meso ni koža ni krv ni ćelija nemaju svoje mesto pod nebeskim svodom hrama. Jer hram je koren u kom su demoni i siročad ostavili svoje oči da progledaju rukama. Čovek čoveka voli rukama. Zato prošlost ne sme da se deli u epohe. Etape koje imaju trtičnu kost, a ona se zove obeležje. Obeležje da kad noć prikaže svoje primarno načelo, nebo se zacrni poput pođubrene njive. Obeležje da nema razloga za strah ako je more providno-plavo. Obeležje samo po sebi. Obeležje kao nosilac psihičkog stanja koje nemam. Obeležje da sam, uprkos čitavom svom siromaštu, plakao na tvojoj sahrani iako nikad nisam ni video ni otvorio kovčeg. I da sam se nadao da je rezultat HIV testa ipak bio pozitivan. Obeležje da sam razmišljao o tebi kao da si najfrekventnija metafora. Obeležje je dokaz da nebo može da ispovraća svu svoju decu. Da zahteva legalizaciju smrtne kazne i oponaša abortus. Ništa ne može da spreči odmazdu pokreta svojim eksponatima. Osim principa. On je taj iziritirani nerv, odstranjeno tkivo čija je moć, iako osporavana, toliko velika da može lako da odvoji instinkt od životinje. Roditelja od deteta. Mesec od kotlina. Istina je da će se, u tvoju memoriju nakalemiti toliko novih principa, da će se Mesec vratiti na Zemlju samo da zapuši otvore na tvom krovu. I da se čak ni tada nećeš osećati sposobnim da otvoriš prozor, pogledaš u karaburmsko jezero i udahneš talog svojih tajni. I da će od tvog mesa sagraditi hram na ničijoj zemlji. I da će ga celog prekrivati trava. Čovek će čoveka voleti rukama.

Foto: Vilija Vitkute

Dvanaest podvodnih grobova

Svaka dečakova kost je sahranjena na različitoj morskoj obali. Vetrovi koji ih gule stvaraju zvuk violine preko čijih se žica svira prstima. Njegove kosti izranjaju iz vode. Poput stena kad se približi oseka. Pesma kostiju leti preko talasa, uspevajući da ni u jednom trenutku ne dotakne njihov mermerno beli vrhunac. Kožu na kičmi guli Sunce, a ptice je, kao što to čine sa ulovljenim crvima, raznose u haotičnim pravcima. On nije mrtav. Primarna odlika Bogova je da njihov duh odoleva smrti. Kao što delfin odoleva nemirnom moru. I na njegovoj sahrani, on je bio jedini prisutni svedok. Nije se plašio gledajući kako mu se telo komada poput slavskog kolača i zakopava u najudaljenije obale. Njegova sahrana se vršila paralelno, istovremeno, samo u različitim krajevima svemira. Ali za njega to ne predstavlja problem. Glavna je odlika Bogova da su sveprisutni. I da odolevaju dogmi prostora i vremena. Istina je da su njegove kosti raspoređene u dvanaest podvodnih grobova. I da on svakog časa počiva u svima njima istovremeno. Ali da, uprkos svom odlasku, motri na more i pazi da niko ne naškodi njegovim grobovima. Grobovima koje je stvorio da se oslobodi uspomena. I činjenice da je sve objašnjeno brojem jedan. Da je šest plus šest jedan. Sve počinje i završava se sa jedan. Jedan sanduk. Jedno more. Dvanaest Bogova koji su jedan. Jedan mrtvački sanduk sa dvanaest duša koje su jedan. Ako je Bog besmrtan, a poželi da umre, da li se onda njegova besmrtnost opovrgava ili njegova moć nije dovoljno velika da prebrodi sopstvenu sudbinu? Za njega je ovo pitanje samo način da objasni paradoks. Paradoks mora i njegovih vetrova što od kostiju načine instrumente. Paradoks grobnica urezanih u kamenito vodeno dno. I na posletku, paradoks sopstvenog ludila što ideju o prolaznosti održava, pridajući joj važnost. Ali niko ne može biti tako svestan prolaska kao onaj kome je darovano neprolazno. I u njegovim je očima sublimirana sva prolaznost sveta. Zato su Božje oči boje duhova. Boje mrtvih tela. Ne tako davno, pogledao je kroz zatvoreni prozor. Mraz koji je osećao polazio je iz sluzokože i odatle se ravnomerno rasprostranjivao i ka crtežima koje je naslikao čekajući roditelje da ga uzmu iz vrtića i ka krvnom sistemu. Blizu je more ispod balkona njegove kuće i dok još nije ni razmišljao o smrti, znao je da će tamo biti sahranjen i odnesen u širinu koja je ovde cepala utrobu. Sa neba ga gleda Boginja. Njegova saputnica. Sestra po oblacima. Majka po zakletvi svetu mrtvaka. Ako samo malo ispruži ruku, lako će dodirnuti svoju saputnicu, sestru, majku. Ona će ga obema rukama zgrabiti i tako će zagrljeni odleteti u smrt. Duga Boginjina kosa skrivala joj je obraze i ona je znala da može da zaplače. Nije plakala od kada je stvorila svet i podelila ga na momenat u kom počneš i prestaneš da dišeš. I ako je ikada želela da plače, onda je to bilo sad. Međutim, njen bi plač povredio mladog Boga i znala je da on ne bi ostao veran svom jedinom ispravnom putu. Donela mu je Mesec. Njihovi putevi su putanje leda i kiše. Boginjino mesto je duboko pod zemljom. U carstvu mrtvih. Bolu je potrebna predvodnica. Ali uloga mladog Boga je sasvim drugačija. On mora da prenese Mesec do dalekog ostrva. Tada će mu oči zadobiti boju. I ponovo će videti. I još više od toga. Sa svog će ostrva moći da pronikne u srž vatre i peska. Moći će da čuje pesmu svojih kostiju kroz okeanske milje. I nervi će mu igrati tango svaki put kada proleti galeb. Kada na vrhu palme procveta plod kokosa. I to mu je poklonila saputnica. Sestra. Majka. Da bi se na miru vratila svom kraljevstvu. U carstvo mrtvaka.

Foto: Vilija Vitkute

Autoportret okeanskog virusa

Ako se pomerim, neka taj pokret bude ispraćen voljom duhova. Vazduh. Vazduh je samo višeslojna opna sastavljena od duhova čija je istorija oživela u razdoblju ničije budućnosti. Ako se pomerim, neka kosti ostanu zazidane u rebrima Sunca, jer one postoje da budu na prelomu tela i njegove refleksije, da tako stvore novi život. Život napravljen od biljaka i vode. Kada se pomerim, želim da hramovi sagrađeni na njegovim koščatim ramenima budu izbrisani. Da pogled u budućnost podrazumeva pogled u pukotinu na zidu. Na njenu skladnu izolovanost. Isto je ulaziti u okean na napuštenoj plaži i ulaziti u sebe. Nema razlike između Sunca i Meseca. I kada se gledamo, vidimo svetlo ograđeno mesom, uobličeno kostima. Tada maštam o kiši koja pada jer želi da dotakne beton. I džinovskom super-heroju koji preko neba stavlja ogromni prevoj stakla i voda ne može da spozna sebe iz drugog ugla kosmosa. Neka prijatelj pred moj pogreb izvadi svetlo iz Zemljine magme, a od mojih kostiju napravi oltar – za carstvo duhova, za ostrvo insekata. Želim da od grobnice napravim ekosistem. Za pukotinu na zidu, za pukotinu na Suncu. Pukotina na Suncu je kolevka Meseca.

Ući ću u okean kada se njegovi talasi povuku i ostave so u beonjači. Voda na mojim kostima biće svedok krvi i njene osporavane besmislenosti. Pozivam nebeska tela da potope svoje krake u okean. U mene. U čoveka. Radi bledila kostiju. Radi suvišnosti organa. U čast pojedinca čija moć nadvladava božansku. Jer teže je upoznati i prihvatiti nego stvoriti. Voda podstiče moj ples. Zato što ga zaustavlja, remeti i uzdiže. Ako se pomerim dovoljno brzo, zamagliću jednog duha i poleteti, a ne postoji rastojanje bliže smrti od poleta. Konačno ću obgrliti zvezde. Egzaltirane u smrti, udomljene u prijateljevom mrtvačkom kovčegu.

Impresio

Tamo gde počinju tvoji prsti, stalno se nadovezuje vodopad. Njegov huk nadleće slepoočnice, čineći da se uši uvuku u glavu i srastu u jedan jedinstveni pčelinjak. Interesantno je, nervi jezika doživljavaju slatko samo između leta dve pčele. Plesa, žaoke i korena bojazni. Šake držiš na glavi nepomične da osetiš impuls. Pokret očiju ka sažvakanom, prežvakanom pogledu. Na čovekovom telu ne postoji šupljina, bacili moraju da se zadovolje prvim slojem kože, ali zato udubljenja odišu zujanjem pčela. Ako produženi prsti odbace nepokretne šake i zađu prema očnoj duplji – lobanja će biti napravljena od meda.

Mesec će postati metropola urinarnog trakta. Mi smo Mesec udahnuli na rođenju i on se poput tablete rastvorio u krvotoku, da bismo ga u nesagledanoj budućnosti izbacili kroz penis. Mesec se nosi u penisu. Sjaj može da nađača i nađačava neočekivani udar sijalice po umrlim kapcima. Dok te budu nosili na pogrebnu povorku, Mesec će skliznuti iz tela. Belina će upoznati bledilo i stopiće se u pun tanjir spanaća ispred petogodišnjeg dečaka koji sanja da postane Mornar Popaj. I nema ljubavi van konteksta. Van plavog linearnog korita koje dotiče svoj vrhunac samo, ali samo kada se polariše. Volim miris tvog mrtvačkog sanduka. Jer smrtnost je pravo na povratak u domovinu. Sloboda koju je Sunce pokušalo da uobliči kostima natopljenim u kožu. Kad rasečeš kožu, ona uvek zamiriše na zagrejanu koru narandže i taj miris nas uspava, u noćima kad stopalima gledamo vrh zgrade i pljuvačkom oslikavamo palatu na Menhetnu. Ispod tvog konteksta ima dovoljno krvi da se preplavi čitava Afrika. Krvi koja liči na kajmak u kuvanom mleku, i takve osećaje budi. Ali na našim pogrebnim ceremonijama, bledilo je večito zabranjeno.

Foto: Vilija Vitkute

Pas koji je umro na mačjem groblju

Ulice su nas zavolele onog trenutka kad smo prećutali miris sopstvene kože. Progutali ga i svarili kao žvaku što je igrom slučaja skliznula niz grlo. On se budi noću. Posteljina asocira na pokisli trotoar iz čijih pršljenova izviru podvodni vulkani. Otvorio je oči u prošlom vremenu. Voli prošlost. Ona nedvosmisleno podrazumeva intimu. Tišinu ponoći na seoskom pašnjaku. Upliv talasa na zaboravljenu morsku obalu. Utrobu najčešće zamišlja kao vlažno zemljište čiji skelet oblikuje stopalo prolaznika. Tad nema nikakva očekivanja. Ostavlja ih u sferi gde čovek nikad ne korača bosonog po blatu. To je ono što u glavi odžvanja poput iznenadne škripe točkova u luna-parku. U glavi koja se popne na vrh drveta samo da dotakne vetar, lobanja nikad ne puca ni pred jednom frekvencijom. Ako šakama stegne grane hrasta, more u kičmi će se ušećeriti i Mesec neće imati šta da obasjava. Sećao se jutra kada je prvi put morao da ustane rano. Ogoljene kore stabla u čijim su se bubrezima učaurili oblaci. Sećanja ga smanjuju na veličinu akvarijumske ribice koja je uginula u plastičnoj kesi. Njegove su oči braon boje, ali na dnevnom svetlu potpuno pocrne. Oseća pritisak u donjem delu stomaka. Ruka žene stiska bešiku stvarajući privid tečnosti. Istog onog jutra otkad se nije rasanio, hromozomi su se rastvorili i zasmrdeli na osveštanu crkvu. Nosi težinu pod jezikom. Konture ikona i deformisanost kandila. Dok nije video odraz lustera u šoljici kafe. I znao je da to mora biti ono što doživljava kao budućnost. Odlučio je da odstrani vonj. Vonj materice očima je dao tamno-paradoksalni pigment. On živi na ulici. I ćuti. Kao kad se sa tri godine upiškio na izletu.

Autor: Marko Jović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *