Дванаест подводних гробова

Владреј

Истина је да је твоје васкрснуће условљено распећем. И да је распеће зависило од контекста у ком је сахрањено. Човеково месо служи само као образац који уобличава воду. Вода се креће по сопственој површини и тако дефинише супротност. Истина је да свест, укалупљена у план, може да пресавије гране недавно проникле биљке. Слом дечјих костију је бучан као растезање мишића током првог сна. Знај да новорођенчад у кичми скривају записе из Калигулиног дневника. Да планови могу да продуже своје прсте и тако начине систем. Њихове шаке остају утиснуте на ничијој земљи одакле никад ниједна биљка није надрасла траву. Бројеви су основа свемира. Децимале су изражене водом. Они заједно игноришу сопствене продукте. Колатералне штете које су се нашле на путу ваздуху пре него што су га уопште удахнуле у непостојећа плућа величине грашка. Истина је да је странчева сперма из грла сишла у јајну ћелију и да је само поезија постала свесна оплођења. Зачећа из чијег извора протиче принцип. Ни месо ни кожа ни крв ни ћелија немају своје место под небеским сводом храма. Јер храм је корен у ком су демони и сирочад оставили своје очи да прогледају рукама. Човек човека воли рукама. Зато прошлост не сме да се дели у епохе. Етапе које имају тртичну кост, а она се зове обележје. Обележје да кад ноћ прикаже своје примарно начело, небо се зацрни попут пођубрене њиве. Обележје да нема разлога за страх ако је море провидно-плаво. Обележје само по себи. Обележје као носилац психичког стања које немам. Обележје да сам, упркос читавом свом сиромашту, плакао на твојој сахрани иако никад нисам ни видео ни отворио ковчег. И да сам се надао да је резултат ХИВ теста ипак био позитиван. Обележје да сам размишљао о теби као да си најфреквентнија метафора. Обележје је доказ да небо може да исповраћа сву своју децу. Да захтева легализацију смртне казне и опонаша абортус. Ништа не може да спречи одмазду покрета својим експонатима. Осим принципа. Он је тај изиритирани нерв, одстрањено ткиво чија је моћ, иако оспоравана, толико велика да може лако да одвоји инстинкт од животиње. Родитеља од детета. Месец од котлина. Истина је да ће се, у твоју меморију накалемити толико нових принципа, да ће се Месец вратити на Земљу само да запуши отворе на твом крову. И да се чак ни тада нећеш осећати способним да отвориш прозор, погледаш у карабурмско језеро и удахнеш талог својих тајни. И да ће од твог меса саградити храм на ничијој земљи. И да ће га целог прекривати трава. Човек ће човека волети рукама.

Фото: Vilija Vitkute

Дванаест подводних гробова

Свака дечакова кост је сахрањена на различитој морској обали. Ветрови који их гуле стварају звук виолине преко чијих се жица свира прстима. Његове кости израњају из воде. Попут стена кад се приближи осека. Песма костију лети преко таласа, успевајући да ни у једном тренутку не дотакне њихов мермерно бели врхунац. Кожу на кичми гули Сунце, а птице је, као што то чине са уловљеним црвима, разносе у хаотичним правцима. Он није мртав. Примарна одлика Богова је да њихов дух одолева смрти. Као што делфин одолева немирном мору. И на његовој сахрани, он је био једини присутни сведок. Није се плашио гледајући како му се тело комада попут славског колача и закопава у најудаљеније обале. Његова сахрана се вршила паралелно, истовремено, само у различитим крајевима свемира. Али за њега то не представља проблем. Главна је одлика Богова да су свеприсутни. И да одолевају догми простора и времена. Истина је да су његове кости распоређене у дванаест подводних гробова. И да он сваког часа почива у свима њима истовремено. Али да, упркос свом одласку, мотри на море и пази да нико не нашкоди његовим гробовима. Гробовима које је створио да се ослободи успомена. И чињенице да је све објашњено бројем један. Да је шест плус шест један. Све почиње и завршава се са један. Један сандук. Једно море. Дванаест Богова који су један. Један мртвачки сандук са дванаест душа које су један. Ако је Бог бесмртан, а пожели да умре, да ли се онда његова бесмртност оповргава или његова моћ није довољно велика да преброди сопствену судбину? За њега је ово питање само начин да објасни парадокс. Парадокс мора и његових ветрова што од костију начине инструменте. Парадокс гробница урезаних у каменито водено дно. И на послетку, парадокс сопственог лудила што идеју о пролазности одржава, придајући јој важност. Али нико не може бити тако свестан проласка као онај коме је даровано непролазно. И у његовим је очима сублимирана сва пролазност света. Зато су Божје очи боје духова. Боје мртвих тела. Не тако давно, погледао је кроз затворени прозор. Мраз који је осећао полазио је из слузокоже и одатле се равномерно распрострањивао и ка цртежима које је насликао чекајући родитеље да га узму из вртића и ка крвном систему. Близу је море испод балкона његове куће и док још није ни размишљао о смрти, знао је да ће тамо бити сахрањен и однесен у ширину која је овде цепала утробу. Са неба га гледа Богиња. Његова сапутница. Сестра по облацима. Мајка по заклетви свету мртвака. Ако само мало испружи руку, лако ће додирнути своју сапутницу, сестру, мајку. Она ће га обема рукама зграбити и тако ће загрљени одлетети у смрт. Дуга Богињина коса скривала јој је образе и она је знала да може да заплаче. Није плакала од када је створила свет и поделила га на моменат у ком почнеш и престанеш да дишеш. И ако је икада желела да плаче, онда је то било сад. Међутим, њен би плач повредио младог Бога и знала је да он не би остао веран свом једином исправном путу. Донела му је Месец. Њихови путеви су путање леда и кише. Богињино место је дубоко под земљом. У царству мртвих. Болу је потребна предводница. Али улога младог Бога је сасвим другачија. Он мора да пренесе Месец до далеког острва. Тада ће му очи задобити боју. И поново ће видети. И још више од тога. Са свог ће острва моћи да проникне у срж ватре и песка. Моћи ће да чује песму својих костију кроз океанске миље. И нерви ће му играти танго сваки пут када пролети галеб. Када на врху палме процвета плод кокоса. И то му је поклонила сапутница. Сестра. Мајка. Да би се на миру вратила свом краљевству. У царство мртвака.

Фото: Vilija Vitkute

Аутопортрет океанског вируса

Ако се померим, нека тај покрет буде испраћен вољом духова. Ваздух. Ваздух је само вишеслојна опна састављена од духова чија је историја оживела у раздобљу ничије будућности. Ако се померим, нека кости остану зазидане у ребрима Сунца, јер оне постоје да буду на прелому тела и његове рефлексије, да тако створе нови живот. Живот направљен од биљака и воде. Када се померим, желим да храмови саграђени на његовим кошчатим раменима буду избрисани. Да поглед у будућност подразумева поглед у пукотину на зиду. На њену складну изолованост. Исто је улазити у океан на напуштеној плажи и улазити у себе. Нема разлике између Сунца и Месеца. И када се гледамо, видимо светло ограђено месом, уобличено костима. Тада маштам о киши која пада јер жели да дотакне бетон. И џиновском супер-хероју који преко неба ставља огромни превој стакла и вода не може да спозна себе из другог угла космоса. Нека пријатељ пред мој погреб извади светло из Земљине магме, а од мојих костију направи олтар – за царство духова, за острво инсеката. Желим да од гробнице направим екосистем. За пукотину на зиду, за пукотину на Сунцу. Пукотина на Сунцу је колевка Месеца.

Ући ћу у океан када се његови таласи повуку и оставе со у беоњачи. Вода на мојим костима биће сведок крви и њене оспораване бесмислености. Позивам небеска тела да потопе своје краке у океан. У мене. У човека. Ради бледила костију. Ради сувишности органа. У част појединца чија моћ надвладава божанску. Јер теже је упознати и прихватити него створити. Вода подстиче мој плес. Зато што га зауставља, ремети и уздиже. Ако се померим довољно брзо, замаглићу једног духа и полетети, а не постоји растојање ближе смрти од полета. Коначно ћу обгрлити звезде. Егзалтиране у смрти, удомљене у пријатељевом мртвачком ковчегу.

Импресио

Тамо где почињу твоји прсти, стално се надовезује водопад. Његов хук надлеће слепоочнице, чинећи да се уши увуку у главу и срасту у један јединствени пчелињак. Интересантно је, нерви језика доживљавају слатко само између лета две пчеле. Плеса, жаоке и корена бојазни. Шаке држиш на глави непомичне да осетиш импулс. Покрет очију ка сажваканом, прежваканом погледу. На човековом телу не постоји шупљина, бацили морају да се задовоље првим слојем коже, али зато удубљења одишу зујањем пчела. Ако продужени прсти одбаце непокретне шаке и зађу према очној дупљи – лобања ће бити направљена од меда.

Месец ће постати метропола уринарног тракта. Ми смо Месец удахнули на рођењу и он се попут таблете растворио у крвотоку, да бисмо га у несагледаној будућности избацили кроз пенис. Месец се носи у пенису. Сјај може да нађача и нађачава неочекивани удар сијалице по умрлим капцима. Док те буду носили на погребну поворку, Месец ће склизнути из тела. Белина ће упознати бледило и стопиће се у пун тањир спанаћа испред петогодишњег дечака који сања да постане Морнар Попај. И нема љубави ван контекста. Ван плавог линеарног корита које дотиче свој врхунац само, али само када се поларише. Волим мирис твог мртвачког сандука. Јер смртност је право на повратак у домовину. Слобода коју је Сунце покушало да уобличи костима натопљеним у кожу. Кад расечеш кожу, она увек замирише на загрејану кору наранџе и тај мирис нас успава, у ноћима кад стопалима гледамо врх зграде и пљувачком осликавамо палату на Менхетну. Испод твог контекста има довољно крви да се преплави читава Африка. Крви која личи на кајмак у куваном млеку, и такве осећаје буди. Али на нашим погребним церемонијама, бледило је вечито забрањено.

Фото: Vilija Vitkute

Пас који је умро на мачјем гробљу

Улице су нас заволеле оног тренутка кад смо прећутали мирис сопствене коже. Прогутали га и сварили као жваку што је игром случаја склизнула низ грло. Он се буди ноћу. Постељина асоцира на покисли тротоар из чијих пршљенова извиру подводни вулкани. Отворио је очи у прошлом времену. Воли прошлост. Она недвосмислено подразумева интиму. Тишину поноћи на сеоском пашњаку. Уплив таласа на заборављену морску обалу. Утробу најчешће замишља као влажно земљиште чији скелет обликује стопало пролазника. Тад нема никаква очекивања. Оставља их у сфери где човек никад не корача босоног по блату. То је оно што у глави оџвања попут изненадне шкрипе точкова у луна-парку. У глави која се попне на врх дрвета само да дотакне ветар, лобања никад не пуца ни пред једном фреквенцијом. Ако шакама стегне гране храста, море у кичми ће се ушећерити и Месец неће имати шта да обасјава. Сећао се јутра када је први пут морао да устане рано. Огољене коре стабла у чијим су се бубрезима учаурили облаци. Сећања га смањују на величину акваријумске рибице која је угинула у пластичној кеси. Његове су очи браон боје, али на дневном светлу потпуно поцрне. Осећа притисак у доњем делу стомака. Рука жене стиска бешику стварајући привид течности. Истог оног јутра откад се није расанио, хромозоми су се растворили и засмрдели на освештану цркву. Носи тежину под језиком. Контуре икона и деформисаност кандила. Док није видео одраз лустера у шољици кафе. И знао је да то мора бити оно што доживљава као будућност. Одлучио је да одстрани воњ. Воњ материце очима је дао тамно-парадоксални пигмент. Он живи на улици. И ћути. Као кад се са три године упишкио на излету.

Аутор: Марко Јовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *