Dva viđenja jednog: izbor iz proze

Dva viđenja jednog

Visoko 15 metara, to ogromno čudo je gospodarilo teritorijom ptica. Sa vrha se širio neopisivo strahovit pogled. Dole, ispod nas, ljudi su sedeli na svojim peškirima i očekivali su nešto spektakularno. Adrenalin je obuzeo moje mršavo telo, lupajući me po plućima, glavi i kolenima. Drhtao sam. SB me je pogledao i to je bilo to. Zaleteli smo se i bacili zabacivši noge u vis. Zemljina teža je odradila veći deo posla, i okrenula naša tela. Išao je slajd šou. Prva slika je bila daleki horizont, sunce koje je zalazilo i širilo svoje crvene šare. Druga slika je bila skakaonica sa koje smo skočili. Treća slika – pločice koje su se mutile usled talasa. I najzad, ljudi. Njihova lica uhvaćena u trenutku oduševljenja. Slika zbog koje vredi izigravati bačeni kamen.

Upali smo u isto vreme. Mehurići su bili svuda oko nas i nisam ništa video. Pošto su ti mali mehuri pojurili ka površini, naši pogledi su se susreli – smejali smo se pod vodom. Kada smo izronili, bili smo obasuti aplauzom i drekom. I dalje smo se smejali.

*

Naš trip je bio drugačiji. Želeli smo da nestanemo. Bili smo na litici i gledali u oštre stene i ogromne talase. Bili smo kamenje koje je neko nestrpljivo želeo da baci daleko u more. Tela su nam drhtala jer trebalo je da umremo kroz par sekundi. Trebalo je napustiti ovaj prelepi svet i pridružiti se prelepim ljudima. Anksioznost, grčenje mišića i protok krvi. Pogledao sam Majla i dao mu znak. Zaleteli smo se i bacili naša tela. Krenuo je slajd i slike su se menjale. Kao da je prolazila čitava večnost.

Prva slika je bila vidikova linija koja je spajala krv, vodu i ništavilo. Embrion koji se vrteo. Druga slika je bila otvoren prozor, drveće koje se njihalo iza njega, dim, i miris zapaljene soli. Treća slika – užasno oštre stene. Strah. I najzad, ljudi. Naša sahrana, oduševljenje.

Zid

Naši preci su u teškim vremenima gradili priče o herojima, kako bi podigli moral kod ljudi. Koliko su vremena bila teška, toliko je junak bio jači. Negde usput, ta tradicija se izgubila. Naš narod u današnje vreme trpi abnormalan bol, ali pogledajte samo na kakav način se podiže moral. Tehnologija je uzela maha, i ljudi svoj duševni bol smiruju medijima raznih vrsta. Na televiziji se uglavnom uzdižu pogrešne vrednosti, a pored toga hit su emisije patetičnog sadržaja. Ljudi danas vole da vide da neko drugi pati više od njih. To im daje lažan osećaj sigurnosti i ubija njihovu volju. Pogledajte kako lako ljudi ismevaju državu i njen narod. Sa druge strane, ljudi koji poseduju kreativnost, koriste je kako bi pisali satirične ili tekstove osude. To je najlakše uraditi, i svaki mazgov sa dva grama mozga može napisati tako nešto. Svi mi znamo kakvo je stanje u državi, i nije potrebno pisati o tome! Takvi tekstovi bole i ne pružaju nikakvu nadu. A to je ono što je preko potrebno našem narodu. Nada! Nada da će se pojaviti neko ko ima dovoljno muda da se bori protiv Troglavog Zmaja koji je okupirao naše prostore. S tim na umu, želim da vas upoznam sa nekim. On tvrdi da je nedavno sleteo na našu planetu, i da su ga poslali Tau Ceti, kako bi pomogao slovenskim narodima. Prisustvovao sam demonstraciji njegovih moći, i verujte mi, samo je pitanje vremena kada će Troglavi Zmaj pasti. Njegovo vreme dolazi, a sa njim će se dići ceo Balkan i sve potlačene, i godinama ugnjetavane zemlje. On je zvezda sa neba, a ime mu je Zid.

*

Zid je čovek, poput svih nas, ali njegov genetski materijal je drugačiji, i on mu je omogućio da sa lakoćom može da poprimi koji god oblik poželi. Prvobitno rođen kao zvezda, Zid je dugo bio prisutan u našoj galaksiji. On poseduje sva znanja o istoriji naše planete, a samim tim i o narodima koji su živeli na njoj. To je njegovo najvrednije oružje – znanje. Jednom prilikom sam ga pitao šta se desilo sa Majama i Inkama, a njegov prst mi je pokazao zvezde. Pitao sam ga koja je religija u pravu, a on mi je odgovorio: sve. Zanimalo me je da li je Atlantida postojala, a on me je pogledao, i u njegovim očima sam video carstvo na dnu okeana. Radoznao po prirodi, proveo sam dane ispitivajući ga. Za to vreme, on je samo sedeo. Kada sam ga pitao kako on misli da nam pomogne, rekao mi je: „Ja vam ne mogu pomoći toliko koliko vi možete pomoći jedni drugima. Razrušiti sistem jakih neće doneti ništa novo. Kada bi se potlačeni narod dokopao vlasti, on bi gospodario nekada jakim, i najverovatnije bi vršio odmazdu nad njima. To je začarani krug. Zato silom ne mogu ništa postići. Pogledaj samo kolika moć se krije u rečima i delima Isusa Hrista i Muhameda. Reč je mač kojom ćemo poseći Troglavog Zmaja. Sreća je naša što nisam sam u ovome. Vidiš, kao što sam ja poslat u ovu oblast, tako su i drugi poput mene poslati u druge oblasti. Neki su stigli pre mene, a neki tek treba da stignu. Kada svi budemo na Zemlji, naše misije mogu da počnu. Do tada, na nama je samo da čekamo.“ U glavi su mi odzvanjali imena Isusa i Muhameda. Sad sve ima smisla! Oni su nekada davno bili poslati na istu misiju na kojoj je Zid sada. Njihova jedina greška je što nisu delali u isto vreme. „Brzo kapiraš, Majlo. Bićeš odličan pomoćnik.“

Savršen alat

…jer ja živim muziku koju slušam.

Vidim život, stvaranje i cvetanje. Vidim vodu, zemlju i sunce. Osećam svaku boju kao deo sebe. Otkucaji se poistovećuju. Tada počinju snovi. Želje se otvaraju i torima tada širi svoja zakržljala krila. Svo ono zabranjeno voće postaje dostupno. Telo je u grču ─ snagom misli, ne usled fizičkog napora. Telo tada postaje Jambi. Savršen alat.

Mova

Ne znam koliko dugo sam trčao, niti koliko puta sam se sapleo i pao. Kretao sam se kroz gustu, zapuštenu šumu. Ranjeno koleno me je usporavalo, ali želja da pobegnem bila je jača od bola, te nikako nisam posustajao. Kretao sam se ka vrhu ─ mogao sam osetiti kako me zemljina teža privlači sve jače i jače. Osećao sam uspon kao da je deo mog tela. Sunčevi zraci su jenjavali i hladnoća je počela da mi se uvlači pod kožu. Dirala je moje izgrebano i ispovređivano telo. Srećom, strah u meni je pumpao adrenalin, i otuda sam valjda i dobijao snagu da izdržim. Mogao sam da osetim prisustvo stvora, iako ga nisam video, niti čuo. Sve vreme je bio blizu, i imao sam osećaj da će svakog momenta da me ščepa i dokrajči. Nije mi bilo jasno zašto to odmah ne učini, ali negde u podsvesti sam osećao da ono voli da se igra, i to poput mačke koja je ulovila miša. Možda se hranilo mojim strahom?

Trčeći i posrćući po neravnom planinskom tlu, više sam izgledao na komade tela, neravnomerno zašivene jedno za drugo, nego na čoveka. I osećao sam se tako ─ kao hrpa delova, koja samo što se ne raspadne. Onda sam osetio kako se nešto zarilo u moja prsa. Pao sam, i ne znajući šta mi se dogodilo, ostao da ležim. Šuma se iznad mene vrtela u krug. Grane su se njihale u nenormalnim pravcima. Pomirio sam se da je to kraj, i mirno sam čekao svog goniča. Sada me je već zanimalo kako izgleda. Straha više nije bilo. Samo želja da se to mučno bežanje završi.

I zaista, čuo sam kako grančice pucketaju pod nečijim teretom. Približavalo se. Na moje veliko iznenađenje, u vrtlogu grana koje su se njihale iznad mene, pojavio se lik žene. Predivne žene, nebesko-plavih očiju. Zar je to stvorenje sve vreme bila žena? Podigao sam ruku ka njoj, dok je iz mojih usta izlazio upitnik pomešan s krvlju. Slika mi se mutila, i mogao sam osetiti kako tonem, sve dublje i dublje.

Ovo je bio moj prvi susret sa dubinom. Osećao sam sveobuhvatno olakšanje. Telo nisam posedovao. Ostao je samo prividan osećaj svesti. Negde gore, visoko, mogao sam videti onu ženu kako vadi strelu iz mog beživotnog tela. Zatim je dugo posmatrala moje lice, dok sam ja iz dubine posmatrao njeno. Bilo je tako mirno, gotovo nepomično. Treptaj njenog oka je odzvanjao dubinom, praveći koncentrične vibracije oko mene. Tada sam počeo da osećam svoje srce. Osećao sam kako moja duša odbija da bude u dubini. Osećao sam lagano strujanje krvi, dok sam iz dubine lebdeo ka svom telu. Kako sam se približavao svom materijalnom postojanju, tako sam zvukove šume čuo jasnije. I poput izlaska iz mračnog tunela, moj povratak iz dubine bio je predivan. No, sa prvim dahom koji sam ugrabio, dobio sam i jak udarac u glavu.

I odjednom, našao sam se u nekakom mirnom moru. Plutao sam, ispružen na leđima. Voda je bila čudna – nije mi dozvoljavala da potonem. Posmatrao sam oblake iznad sebe, i pitao se gde je nestao stvor. Gde je nestala ona žena?

Kao odgovor na moja razmišljanja, voda je počela da pravi talase. Oni su postajali sve veći, ne bih li u jednom momentu primetio rep jednog kita kako mi se približava. Već sledećeg momenta izronio je ispred mene i otvorio je svoja ogromna usta. Iz njih je zasijala velika plamteća kugla koja me je zaslepela.

Kada sam ponovo otvorio oči, ugledao sam onu ženu. Sada je bila drugačija. Svetlost fenjera je izrazila toplinu njenog lica. Pokušao sam da je dodirnem, ali nisam imao snage. Ponovo sam pao u dubinu. Lebdeo sam, osećajući kako se udaljavam od svoga tela. Gore, daleko, video sam onu ženu kako pokušava da me oživi. Već mi je namestila koleno, ali iz rane na grudima je curila velika količina krvi. Pokušavala je da je zaustavi, pritiskajući je sa krznom neke životinje. Pogledala je ka ognjištu, i iz žara je izvadila nož koji je bio usijan. Pritisla ga je na ranu, i taj bol me je podigao iz dubine. Strahovitom brzinom sam poleteo ka gore, ponovo se ujedinio sa svojim telom, i izustio bolan krik. Ovog puta nisam dobio udarac u glavu, ali bol koju sam osećao bacila me je u san.

Stajao sam na litici sa koje se širio pogled na more. U njemu se nalazio kit. Ne znam koliko sam vremena proveo na toj litici, ali kada sam napokon otvorio oči našao sam se u brvnari. Ležao sam na krevetu i posmatrao ono što me okružuje. Bila je to jednostavna prostorija sa kaminom, krevetom i stolom. Ispred vrata se čulo nekakvo pomeranje. Određena težina je pala na trem, a vrata su počela da škripe. Odškrinula su se i lik one žene je obasjao moje lice. Odahnuo sam. Žena je prišla kaminu i u žar ubacila par cepanica. Pogledala me je i nasmejala se. Stavila je ruku na moje rame i prodrmala me. Nasmejao sam se, i poželeo da kažem pregršt reči. Ali iz mojih usta nije izašlo ništa. Žena je izašla, ne bi li se brzo vratila i sa sobom unela par ulovljenih zečeva. Posmatrao sam je i nemo uživao u njenoj pojavi.

„Moje ime je Mova“, rekla je dok je čistila nož od krvi i dlaka. „Znaš li gde se nalaziš?“

*

Nalazio sam se na livadi koja nije imala kraja. Dokle god mi je pogled sezao, sve je bilo ravno. Bila je to fino pokošena livada, a jedina stvar koja se izdvajala iz ovog harmoničnog nihilizma bilo je jedno drvo. Takav oblik drveta za života nisam video. Posmatrajući ga, stekao sam utisak da je to zgrčena šaka nekog davno sahranjenog Titana. Približavajući mu se, primetio sam da je ono u potpunosti suvo. Oko njega se ocrtao krug, a krug je bio žut i crven. Kada sam mu prišao, mogao sam primetiti trulež na nekoliko mesta. Očigledno je bilo veoma staro. Dodirnuo sam ga, i iznenada osetio prisustvo stvora. Trgnuo sam se, ali iza mene nije bilo nikoga. I uprkos tome što mi je par očiju govorio da smo drvo i ja sami, ono treće mi je nagoveštavalo da nismo sami. Odlučio sam da se popnem na drvo, ne bih li bolje osmotrio okolinu. Ugnezdio sam se na palac drveta, i ne verujući svojim očima, nastavio da tražim stvora po prostranstvu koje nije imalo kraja. Posle nekog vremena, livada je počela da leluja poput letećeg ćilima. Negde u daljini zemlja se rascepala, a iz procepa je izašao tornado. Kako se približavao drvo se treslo sve jače i jače. Čvrsto sam se uhvatio za njegov palac i zatvorio sam oči. Mogao sam da osetim neverovatnu energiju svuda oko sebe, ali stvora ─ više nisam osećao. Energija koju sam osećao oslabila je moj zagrljaj i ruke su same od sebe pustilo drvo. Nalazio sam se u vrtlogu tornada, ali on nije divljao. Sada je bio harmoničan, a ja u njemu, bio sam lagan poput pera. Podizao me je sve više i više, a pogled se širio sve dalje i dalje. I onda je iznenada, strahovitom brzinom krenuo da me usisava ka dole. Kroz par momenata lupio sam o tlo, i našao se kako ležim pored kreveta u brvnari.

Podigao sam se i otvorio vrata brvnare. Zapljusnulo me je veselo jutarnje sunce, a hladan vazduh koji me je dodirivao govorio mi je da će sve biti u redu. Sišavši sa trema, krenuo sam kroz šumu putem obasjanim svetlošću. Okrenuvši se, video sam Movu kako isparava na pragu brvnare. Dok se para uzdizala visoko uz krošnje, brvnara se rasformirala poput kućice od šibica, ostavljajući za sobom mahovinu koja se spuštala na tlo poput snega. Osetio sam ogroman gnev, a stisak moje vilice je lomio zube. Oni su pucali i prštali na sve strane. Ostaci zuba su se zabijali u desni i krv je liptala. Čitavi talasi krvi su siptali iz mojih usta, praveći male potoke koji su se spuštali niz breg. Nekakva čudna sila je čupala ogromna drveća iz zemlje, a pogled se širio na livadu koja se nalazila u podnožju brega. Ne sredini livade se nalazilo Šaka-drvo. Nakon što su sva ostala drveća nestala, bregovi oko mene su se izravnali. Potoci moje krvi su poput zmije pronalazili svoj put ka Šaka-drvetu. U momentu kada su se sudarili tlo je počelo da podrhtava. Šaka-drvo je postala pesnica koja je svom jačinom lupila o zemlju. Taj udar me je bacio u visinu i dok sam padao nazad ka zemlji mogao sam da vidim kako ogroman Titan otkopava svoje telo. Kada sam pao na tlo, moje izlomljeno telo je ostalo na površini, ali Ja sam propao u dubinu. Titan je podigao moje telo i pojeo ga je iz dva zalogaja. Podrignuo je, a iz njegovih usta je dunuo vetar koji je livadu pretvorio u brda i doline. Iz njegove kose su ispadala razna semena, i kuda god se kretao, za njim su nicala razna drveća i bilja. Znoj sa njegovog čela se slivao i nastala su mora. Na kraju, otkidao je komadiće svog tela i bacao ih svuda oko sebe. Njegovo meso postale su životinje. Od velikog Titana ostala je samo ruka koja je gmizela po zemlji. Ona je otkopala poveću rupu, i posadila se u nju. Ponovo je postala Šaka-drvo.

Autor: Miloš Predojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *