Другарско-зимска воштаница

(За Обрада и Пикета)

Притеже ноћас зима барокним сребром месечине.
Хтедох прстом подупрети чело…
Кад тамо – шушти само бело.
Помало светло, помало свело.
А вазда маштах: Цело, цело (облинама белим село).
Кад оно врело, воштано вече,
усијана Дрина кроз нас потече,
ледном окуком својом потајно да нас исече.
И бајучу напујда Целзијус, друг,
да нам, коначно, вијуге спече.
Пријатељ, човек фин, доктор математике,
стаде назувати сандале стаклене,
не марећ’ за стазе цаклене,
к’о прави пјесник права,
на минус десет, го до паса, у виртуелни вир би да скочи,
и једног по једног бројевима да нас кршћава,
јер му Ферма и Сриниваса излазе пред очи.
Поглед ми се заталаса, вели, и стане да крвари,
па ми се, касом, све више, удаљава кућа,
дијагоналом од леда и прућа.
Све даље од сванућа.
Јебла ли нас ова наша врућа!
И све кривине
Дрине!
– повика уредник стари,
поетски атлета, бивши првак света.
Док пијемо, к’о гладијатори,
дрчни смо, страшни, дични оратори,
прождрета деца Револуције.
Кад почнемо пити као људи,
у нама нешто дивље загуди
и свет цели почиње да луди.
Пу, пу, пу, Тумарачу бели! Даље од наше куће!
Дабогда те појеле мачке, док нас дому вуче голишаво луче…
Довиђења, довиђења друже,
међ’ бедрима мири слатко јој од руже…
Опус оралне фиксације,
последње зимске халуцинације.

Због тебе моме убава…

Аутор: Слободан Тодоровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *