DR KADŽIJA

Pokopali su ga na gradskom groblju. Oproštajna dvorana bila je potpuno prazna. Niko mu nije došao na pokop. Ni vrane nisu došle. Samo su neki cigani svratili da vide ima li šta da se pokupi. Nije bilo.

Posthumno je objavio autonekrolog u novinama, u kom protestuje što niko od zvanica nije došao na njegov veličanstveni pokop, a on je toliko učinio za kulturu i društvo. Čak se ni predstavnici Udruženja nekrofila, čiji je počasni predsednik bio, nisu pojavili. Koliko samo ima onih koje je nečim zadužio u životu, a oni njega ne mogu jednom u životu da ispoštuju, poslednji put.

Ko je zapravo bio dr Kadžija i zašto niko nije došao da mu oda poštu?

1f4048d4c59244463708598297eb3d1a

Bio je javna ličnost. Svi su ga poznavali ali niko nije znao ko je on. Izbegavao je da priča o svojoj prošlosti i krio je svoje poreklo.

U zvaničnu realnost ušao je 1956, kad se pojavio, prosto stvorio niotkud, na novoosnovanom Filozofskom fakultetu, u bravarskom odelu i sa kartonskim koferom u ruci. U toj magičnoj kutiji nosio je sve što mu je bilo potrebno da obezbedi iluziju za svoje dalje postojanje.

Prvi trik prosuo je već u holu fakulteta, kad se na ulazu sudario sa jednom mladom studentkinjom književnosti. Ona se silno prepala i stidljivo mu se izvinila. Spustila se da mu pomogne da pokupi poispadale knjige, kad su joj u ruku dopala Stihotvorenja, koja će biti objavljena tek 1958. „I Vi čitate Ahmatovu?! Ona mi je omiljena pesnikinja!“, uskliknula je. Nije mu bilo teško da, onda, slatkorečiv, kakav je bio, omađija mladu gradsku gospođicu.

Julka Arsenijević. Mislila je da veruju u iste ideale, da zajedno sa ostalima mogu da stvore svetliju budućnosti. Mladi revolucionari. Uvela ga je u svoje društvo. Sve su to bila deca iz građanskih porodica, mladi intelektualci i umetnici.

Trudio se da svojom načitanošću privuče njihovu pažnju, pa i da se u društvu nametne. Bio je pravi egzibicionista. Rastao mu je ego sa svakim odobravanjem njegovih nastupa. Nikolika priznanja nisu mogla da zadovolje njegovu želju za pokazivanjem i dokazivanjem.

Uspeo je, sasvim sigurno, u pokazivanju. Svi su znali za njega. Ali, da se dokaže, kako je zamislio, nije uspeo. Sve što je pisao nije imalo posebnu vrednost, to je mogao bilo ko da napiše. On je toga bio svestan. Neprestano je bio u društvu, i neprestano pijan. (Kako čovek može nešto da napravi ako je stalno u društvu, pijan.)

Julka ga je gledala kako ništa ne može da stvori, i venula. Ona ga je volela. Žrtvovala se da bi od njega napravila čoveka. „Napisaće drugi“, mislila je kad mu je dala svoj doktorat da bi on postao profesor. Dr Kadžija. Time je samo pojačala glad njegove pohotne sujete. Zahtevao je da ga svi oslovljavaju titulom. Profesor nije postao. Nije planirao da išta u životu radi, a nije ni imao vremena.

Classic Collection, Page 86, 10404106, Frascati, Italy, 23rd November 1957, Two men sit at a table, one with his head slumped on the table and the other practically asleep, with two empty bottles of wine in front of them (Photo by Popperfoto/Getty Images)

Postao je još viđeniji u intelekualnim krugovima. Pozivali su ga u svoje kuće. Bio je tip koji se samo muvao. Uvek svugde prisutan, ubacivao se u razgovore, pokretao osetljive teme, slušao mišljenja viđenijih ljudi, i prokazivao ih je.

I tako je uspeo. Postao je prototip soc. knjiž.(?) kritičara. Zakleti komunista, borac stisnutih pesnica za narodnu stvar, sve vreme živeo je kao parazit na račun kulture. U kafanskim i salonskim razgovorima nije uživao, nego je tražio žrtvu koju će da odvede u krevet. Cilj mu je bilo samo telesno uživanje, jer ni u čemu drugom nije mogao da uživa. Ciljao je talentovane, mlade umetnike. Nije želeo da ih iskoristi, želeo je da ih ponizi, iz osvete prema njihovom talentu. Sam nije mogao ništa da stvori i zato se svetio svima koji mogu. Desetak nažvrljanih reči, pod njegovim imenom, u prestižnom časopisu, odlučilo je mnoge umetničke karijere. Ko je želeo da ostane pošten, ostao je nepoznat i skrajnut.

Tajnim diplomatskim metodama izbegavajući sukobe interesa, sabirao je funkcije urednika časopisa, direktora izdavačkog preduzeća, predsednika odbora književnih konkursa… Tako da je bilo neminovno da, jednom, preko noći, u poodmaklim godinama, doživi preumljenje i postane izvrstan pesnik mladalačkog zadahnuća.

Zbirke su se, prosto, same od sebe pisale i danonoćno štampale jedna za drugom donoseći mu nezapamćenu popularnost. Generalni direktor jugoslovenske poezije, kako su ga nazivali, na kraju je morao da prihvati i profesorsku službu, za ugled državnog univerziteta. Ispostavilo se da mu je to bio glavni potez u karijeri. Dobio je neograničen pristup večito lakomislenim i blesavim studentkinjama književnosti. Dobro je umeo da iskoristi njihovu zaluđenost poezijom. Nije mu bilo teško da ih smota u mrežu lepljivih reči, da ih podstakne na umišljanje pesničkog talenta i pohađanje njegovih seansi čitanja poezije…

Ali onda je, na vrhuncu književničke slave, iznenada, bez traga i glasa, nestao iz javnosti. A onda je ponovo, na volšeban način, iskrsao, devedesetih, u kulturnom životu, sad kao najglasniji salonski nacionalista. Ponovo u službi režima.

Svi su se čudili kako se onakva žena, ugledna univerzitetska profesorka, udala za takvog hohštaplera.

tumblr_m9173afqzg1rrnekqo1_1280Ona je bila gradska gospođa. Uprkos svemu, trudila se da sačuva porodični ugled i dostojanstvo. Negovala je tradicionalan način života. Držala je krsnu slavu u stanu njenih roditelja, gde su živeli. On za to uopšte nije mario.

Jedne godine, gosti su već počeli da odlaze, kad se domaćin pojavio na vratima u društvu cigana svirača i nekoliko prostitutki. Seo je u čelo stola i počeo da guta hranu i piće ne obazirući se na prisutne. Cigane je toliko bilo sramota da su prestali da sviraju i jedan za drugim izašli iz stana: „Druže pesniče, zovedu nas iz CK…“. Čak su i prostitutke sa ženskom saosećajnošću gledale na tu ženu, i trudile se da se ponašaju pristojno, iako ih na to ne obavezuju pravila službe.

Sablažnjeni time kako toliki borac za kulturu može da bude tako nekulturan, intelektualci i obrazovani ljudi prestali su da ih pozivaju u goste.

Gospođa Julka pravila se kao da se ništa čudno ne dešava. I to već nije bilo neobično. Znala je za sve njegove afere. Nije ih on ni krio. Šta više, njoj je spočitavao da je kriva što on to radi. Ona je kriva što nije bila njegova muza. U to ju je ubedio, i to ju je, iznutra, izjedalo.

Julka Arsenijević ubrzo je umrla od raka. Dr Kadžija je nasledio njenu penziju, njen stan i njenu biblioteku, njene neobjavljene radove…

Mogao je na miru da se posveti svojim strastima. U gradskoj biblioteci svake nedelje promovisao bi po jednu mladu pesnikinju. Davao bi im po sjajni zalogaj lažne slave, a zauzvrat od njih dobijao esenciju za eliksir mladosti. Osećao se nikad življim i mislio da će tako večno moći da vara smrt.

Međutim, jedanput se prevario. Zaslepljen dugogodišnjom neometanom vladavinom u književnoj politici, prevideo je da dolazi novo vreme, za koje se nije dovoljno dobro pripremio, i koje će ga, ovaj put, zasigurno pregaziti.

Posle književne večeri jedne mlade pesnikinje prišao je, po navici, nepoznatoj osamljenoj studentkinji književnosti (? −držala je neku knjigu). Uzbuđen pri pomisli na siguran uspeh, pun nadahnuća pokušao je da joj iskaže svoje oduševljenje. Kako nije htela da primi njegovu zbirku sa posvetom (ipak ne čita koješta) i na vulgarnu recitaciju zapretila da će vrištati, povukao se kao da se ništa nije desilo, u krug studentkinja kojima je simpatičan, na sigurno.

„Gde si bio?!“, ciknula je devojka na svog momka. „Seo je pored mene… Dodirnuo mi je ruku! Bilo je užasno!!! Zeka mi je pričala da se dopisivala s njim. Delovao je normalno u početku, dok joj nije poslao pesmu o njenim nogama i čarapama…“

666370

Poklopilo se da je u tom trenutku ostao sam, i momak je iskoristio priliku da mu priđe. Stavivši mu, s leđa, ruku na rame, na šta se ovaj prepao, nasmešio mu se i uljudno mu je zapretio smrću: „Slušaj, matori, ako nastaviš ovako ubiću te u svojoj priči!“

Iako je do kraja večeri bio na oprezu, i nekoliko noći nije mogao da zaspi, dr Kadžija pretnju ipak nije shvatio ozbiljno.

Na sledećoj književnoj konferenciji ponovo je prišao nekoj zbunjenoj mladoj studentkinji i, pošto je počeo da joj recituje, na prvi perverzan stih doživeo je srčani i moždani udar. Ostao je, jedva živ, bez moći govora i nepokretan.

U bolnici ga niko nije posećivao. Sve žene sećale su ga se po zlu. Neke su već umrle. Zaboravile su ga i najjeftinije prostitutke. Neke su se srećno udale i za njihovu ranu karijeru se više ne zna. A mladi pederi sad na drugim mestima traže korist. Pronašli su ga na podu pored bolničkog kreveta, ukočenog, iskrivljenog lica. Ležeći pored otvorenog kartonskog kofera, u zgrčenoj desnoj šaci držao je svoju sliku iz mladosti, a u levoj, udavljenog, vrapca…

Autor: Branislav Čurčov

KULTna mesta: FACEBOOK, TWITTERGOOGLE +, INSTAGRAMLINKEDIN!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *