ДР КАЏИЈА

Покопали су га на градском гробљу. Опроштајна дворана била је потпуно празна. Нико му није дошао на покоп. Ни вране нису дошле. Само су неки цигани свратили да виде има ли шта да се покупи. Није било.

Постхумно је објавио аутонекролог у новинама, у ком протестује што нико од званица није дошао на његов величанствени покоп, а он је толико учинио за културу и друштво. Чак се ни представници Удружења некрофила, чији је почасни председник био, нису појавили. Колико само има оних које је нечим задужио у животу, а они њега не могу једном у животу да испоштују, последњи пут.

Ко је заправо био др Каџија и зашто нико није дошао да му ода пошту?

1f4048d4c59244463708598297eb3d1a

Био је јавна личност. Сви су га познавали али нико није знао ко је он. Избегавао је да прича о својој прошлости и крио је своје порекло.

У званичну реалност ушао је 1956, кад се појавио, просто створио ниоткуд, на новооснованом Филозофском факултету, у браварском оделу и са картонским кофером у руци. У тој магичној кутији носио је све што му је било потребно да обезбеди илузију за своје даље постојање.

Први трик просуо је већ у холу факултета, кад се на улазу сударио са једном младом студенткињом књижевности. Она се силно препала и стидљиво му се извинила. Спустила се да му помогне да покупи поиспадале књиге, кад су јој у руку допала Стихотворења, која ће бити објављена тек 1958. „И Ви читате Ахматову?! Она ми је омиљена песникиња!“, ускликнула је. Није му било тешко да, онда, слаткоречив, какав је био, омађија младу градску госпођицу.

Јулка Арсенијевић. Мислила је да верују у исте идеале, да заједно са осталима могу да створе светлију будућности. Млади револуционари. Увела га је у своје друштво. Све су то била деца из грађанских породица, млади интелектуалци и уметници.

Трудио се да својом начитаношћу привуче њихову пажњу, па и да се у друштву наметне. Био је прави егзибициониста. Растао му је его са сваким одобравањем његових наступа. Николика признања нису могла да задовоље његову жељу за показивањем и доказивањем.

Успео је, сасвим сигурно, у показивању. Сви су знали за њега. Али, да се докаже, како је замислио, није успео. Све што је писао није имало посебну вредност, то је могао било ко да напише. Он је тога био свестан. Непрестано је био у друштву, и непрестано пијан. (Како човек може нешто да направи ако је стално у друштву, пијан.)

Јулка га је гледала како ништа не може да створи, и венула. Она га је волела. Жртвовала се да би од њега направила човека. „Написаће други“, мислила је кад му је дала свој докторат да би он постао професор. Др Каџија. Тиме је само појачала глад његове похотне сујете. Захтевао је да га сви ословљавају титулом. Професор није постао. Није планирао да ишта у животу ради, а није ни имао времена.

Classic Collection, Page 86, 10404106, Frascati, Italy, 23rd November 1957, Two men sit at a table, one with his head slumped on the table and the other practically asleep, with two empty bottles of wine in front of them (Photo by Popperfoto/Getty Images)

Постао је још виђенији у интелекуалним круговима. Позивали су га у своје куће. Био је тип који се само мувао. Увек свугде присутан, убацивао се у разговоре, покретао осетљиве теме, слушао мишљења виђенијих људи, и проказивао их је.

И тако је успео. Постао је прототип соц. књиж.(?) критичара. Заклети комуниста, борац стиснутих песница за народну ствар, све време живео је као паразит на рачун културе. У кафанским и салонским разговорима није уживао, него је тражио жртву коју ће да одведе у кревет. Циљ му је било само телесно уживање, јер ни у чему другом није могао да ужива. Циљао је талентоване, младе уметнике. Није желео да их искористи, желео је да их понизи, из освете према њиховом таленту. Сам није могао ништа да створи и зато се светио свима који могу. Десетак нажврљаних речи, под његовим именом, у престижном часопису, одлучило је многе уметничке каријере. Ко је желео да остане поштен, остао је непознат и скрајнут.

Тајним дипломатским методама избегавајући сукобе интереса, сабирао је функције уредника часописа, директора издавачког предузећа, председника одбора књижевних конкурса… Тако да је било неминовно да, једном, преко ноћи, у поодмаклим годинама, доживи преумљење и постане изврстан песник младалачког задахнућа.

Збирке су се, просто, саме од себе писале и даноноћно штампале једна за другом доносећи му незапамћену популарност. Генерални директор југословенске поезије, како су га називали, на крају је морао да прихвати и професорску службу, за углед државног универзитета. Испоставило се да му је то био главни потез у каријери. Добио је неограничен приступ вечито лакомисленим и блесавим студенткињама књижевности. Добро је умео да искористи њихову залуђеност поезијом. Није му било тешко да их смота у мрежу лепљивих речи, да их подстакне на умишљање песничког талента и похађање његових сеанси читања поезије…

Али онда је, на врхунцу књижевничке славе, изненада, без трага и гласа, нестао из јавности. А онда је поново, на волшебан начин, искрсао, деведесетих, у културном животу, сад као најгласнији салонски националиста. Поново у служби режима.

Сви су се чудили како се онаква жена, угледна универзитетска професорка, удала за таквог хохштаплера.

tumblr_m9173afqzg1rrnekqo1_1280Она је била градска госпођа. Упркос свему, трудила се да сачува породични углед и достојанство. Неговала је традиционалан начин живота. Држала је крсну славу у стану њених родитеља, где су живели. Он за то уопште није марио.

Једне године, гости су већ почели да одлазе, кад се домаћин појавио на вратима у друштву цигана свирача и неколико проститутки. Сео је у чело стола и почео да гута храну и пиће не обазирући се на присутне. Цигане је толико било срамота да су престали да свирају и један за другим изашли из стана: „Друже песниче, зоведу нас из ЦК…“. Чак су и проститутке са женском саосећајношћу гледале на ту жену, и трудиле се да се понашају пристојно, иако их на то не обавезују правила службе.

Саблажњени тиме како толики борац за културу може да буде тако некултуран, интелектуалци и образовани људи престали су да их позивају у госте.

Госпођа Јулка правила се као да се ништа чудно не дешава. И то већ није било необично. Знала је за све његове афере. Није их он ни крио. Шта више, њој је спочитавао да је крива што он то ради. Она је крива што није била његова муза. У то ју је убедио, и то ју је, изнутра, изједало.

Јулка Арсенијевић убрзо је умрла од рака. Др Каџија је наследио њену пензију, њен стан и њену библиотеку, њене необјављене радове…

Могао је на миру да се посвети својим страстима. У градској библиотеци сваке недеље промовисао би по једну младу песникињу. Давао би им по сјајни залогај лажне славе, а заузврат од њих добијао есенцију за еликсир младости. Осећао се никад живљим и мислио да ће тако вечно моћи да вара смрт.

Међутим, једанпут се преварио. Заслепљен дугогодишњом неометаном владавином у књижевној политици, превидео је да долази ново време, за које се није довољно добро припремио, и које ће га, овај пут, засигурно прегазити.

После књижевне вечери једне младе песникиње пришао је, по навици, непознатој осамљеној студенткињи књижевности (? −држала је неку књигу). Узбуђен при помисли на сигуран успех, пун надахнућа покушао је да јој искаже своје одушевљење. Како није хтела да прими његову збирку са посветом (ипак не чита којешта) и на вулгарну рецитацију запретила да ће вриштати, повукао се као да се ништа није десило, у круг студенткиња којима је симпатичан, на сигурно.

„Где си био?!“, цикнула је девојка на свог момка. „Сео је поред мене… Додирнуо ми је руку! Било је ужасно!!! Зека ми је причала да се дописивала с њим. Деловао је нормално у почетку, док јој није послао песму о њеним ногама и чарапама…“

666370

Поклопило се да је у том тренутку остао сам, и момак је искористио прилику да му приђе. Ставивши му, с леђа, руку на раме, на шта се овај препао, насмешио му се и уљудно му је запретио смрћу: „Слушај, матори, ако наставиш овако убићу те у својој причи!“

Иако је до краја вечери био на опрезу, и неколико ноћи није могао да заспи, др Каџија претњу ипак није схватио озбиљно.

На следећој књижевној конференцији поново је пришао некој збуњеној младој студенткињи и, пошто је почео да јој рецитује, на први перверзан стих доживео је срчани и мождани удар. Остао је, једва жив, без моћи говора и непокретан.

У болници га нико није посећивао. Све жене сећале су га се по злу. Неке су већ умрле. Заборавиле су га и најјефтиније проститутке. Неке су се срећно удале и за њихову рану каријеру се више не зна. А млади педери сад на другим местима траже корист. Пронашли су га на поду поред болничког кревета, укоченог, искривљеног лица. Лежећи поред отвореног картонског кофера, у згрченој десној шаци држао је своју слику из младости, а у левој, удављеног, врапца…

Aутор: Бранислав Чурчов

КУЛТна места: FACEBOOK, TWITTERGOOGLE +, INSTAGRAMLINKEDIN!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *