ДОЛАЗИМ

Плаветнило неба и зелени листови наде.
Зрак који доноси светло.
Њишем се попут гране на плавом тепиху сна.
Лелујам попут листа на мршавим гранама сећања.
Титрам у сенци тополе загледане у прозор будућности.

Доносим плодове сопственог зеленила.
Разбуктало пупим новим жељама прошлости.
Исијавам на Сунцу сопствене страсти.
Дахћем олују кроз облак,
А назирем се у пролећној дуги.
Губим се у бескрају летелица,
Обилазим слојеве срчаних облака,
И враћам се на земљу својих плишаних страдања.
Дижем се из пепела тренутка,
Палим се од самотних ишчекивања.
Заливам се таласом трежњења
А догоревам сјајем твога погледа.
Ту сам, између два тренутка,
Између одласка и поласка.
Висим у зраку тескобне одлуке,
Губим у борби за понос свог разума,
Побеђујем у игри љубави и праштања.
Изгарам у срећи сопствене одлуке
И трчим у сусрет победи своје човечности.
Долазим.

Aутор: Милица Медић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *