Динарски блуз/Небо у једно комаду/Порекло кише

ДИНАРСКИ БЛУЗ

гравура крша и рушевина, онда
додах јој звук, оживех као јастребови
мојих мисли што се гнезде у неудобним
речима, у љутом красу, касније легу
харпије, неме редовнице у црном,
чија крила с каменом творе Каравађов
савршен тенеброзо, с понорницама
мојих вена што врлудају кр(и)шом
у вучје јаме, порозне године
касног детињства, где још само Гудељ уме
поскоцима гледати у зубе

НЕБО У ЈЕДНОМ КОМАДУ
(Боувију)

чега се, заправо, имамо сећати,2109489-tmpspfyw-7
драги мој, у ове ситне и расејане дане,
можда наших берлинских зима које не знају
да забашуре или забораве колоне
у клизању широком улицом
унтер дер линден, што отвара широм
бранденбуршку капију, и у твом срцу
здружен самим собом, тих
и усамљен стих, сећам се, који
волео си, бертолтова бледила, очајања
као мере без стандардних узора, уз мене је,
осећам, твој дух, мекши него мачеће шапе
и твоје очи из полумрачних улаза зграда
извлаче на светлост булевара црне младиће
са чудесно ружичастим длановима,
са којих нуткају у пола цене парчад
некадашњих зидова, смешно је, теби,
који си додавао хлад истом зиду и игију
ноте, пиво, кобасицу и једну кармином
умрљану марамицу, из једног комада
читаво небо, над берлином, у вечерњој
представи у којој си ућуткивао
дечака у себи

ПОРЕКЛО КИШЕ

киша у јесен је најстарија
кћерка оштрача ножева, путујућег
од врата до врата.
хладна зимска је млађа
сестра, која се труди
да копира спокој лица
свог старијег брата, мандарина.
оне пролећне, обилне и плахе,
брзо заборављамо, као некакве
дечје несташлуке.
али ова, што ме окрзну, у лету
године шеснаесте, не може бити ништа
друго осим потомкиња
твог безгласног, нежног погледа

Ауторка: Јагода Никачевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *