Дијалог за самце

– Па, шта бисте поделили са нама прво?

– Чему персирање? Знамо се већ десетак година, ништа не мења ова ситуација, иако је стручна. Је л’ тако то зовете?

Поглед јој је био миран као и увек.  Једино су се светла задње ложе осликавала и из њих пуштала неку тешку светлост кроз њене очи. Знала је да све што може да се сагледа у њима јесте огледало које пројектује.

– То је мој посао. Ја радим свој, ти ради свој. Ако ишта мења, можемо прећи на „ти“.

– Како желиш, мени је ионако свеједно.

– Добро, као и увек онда. Дакле, у чему се састоји стварање? Постоји ли процес нестајања или си са тим талентом рођена?

– Није то нестајање, – он примети да је успео изнервирати макар атом у њој – покушавам исту ствар да ти објасним годинама. Све што радим и све што се трудим да постанем део је мене! Нико не може бити оно што макар у иверима није већ осетио, није доживео. Теби бар не морам то да објашњавам.

Са стране, супротне од њених очију допирао је хладан ваздух који је обузимао цело тело. Он помисли по први пут да неко годинама дише онако како је требао да се осећа када би  дошао ту да види нешто ново или пак, само да се присети старог. Ни смех није могао да сакрије наговештај. Нешто мртво и стаклено одзвањало је сваки пут када би се кораци радника чули. Осети те кораке по свом челу, а њен погледоко врата као омчу или пак тек обични рам без слике. Црни се окрену око себе, по први пут у животу. Није било никога. Баш никога. А ко би и били ти други? Сведоци? Пријатељи који су раније све то исто видели? Осећао је погледе који су неприсутно оковали сваку његову реч написану пре свега овога. Окови су одзвањали кроз празан партер као да формирају вечну ћелију. Тад погледа у њу, поново.

– Бела, реци ми, када смо сами, како се осећаш?

– Не размишљам о томе, Црни, знаш да немам времена за то. Па, забога, цео свет ме гледа! Цео свет ме чека! Никада нисам мислила о некоме дуго, знаш… Осим о овом простору. – Могао је да види како јој са ћошка усана и ока игра нешто што смртници називају срећом. – Знаш, удата сам за њега. Прати ме свако вече до дома, са мном је у кревету. Осетим га. Неко би моје јутро ословио празнином… Нема празнине. Сваки сегмент попуњен је овом даском, овим сомотом, мојим сатеном, мојом свилом. Моја коса носи његове хемикалије које могу трајати целу ноћ. Ја никад нисам сама, мили.

– Нећу те питати за омиљени део стварања, увек сам сматрао то плитким и недоследним. Истини на вољу, не волим кад мене питају за омиљену реч. Видиш, морам ово да радим. У обавези сам да вечерас размењујем речи са тобом. По први пут у животу: у обавези! А ја немам шта да те питам…

– Па, то је немогуће! Знаш ли колико оваквих као ја вечерас има све?! Недостојан си. И свога посла, и те столице преко пута. Он нема мене шта да пита… Па, ја напросто не могу да верујем! Знаш, одувек сам се дивила твоме знању, способности, таленту. Знала сам да ме волиш, па, уосталом, ту особину делиш са свима, али никада те нисам видела као недораслог свога посла… Разочарао си ме.

Левом руком пређе преко ноге која је имала тек прошлу хаљину, ону којој су се сви дивили пар субота месечно. Црни схвати да она покушава помазити прошлост, не јер је воли и поштује, већ јер не може од ње да се помери.

 – Бела, у томе је проблем – показа прстом тик изнад колена – ти не можеш и не желиш прихватити да таквих као ти, заправо има превише, а оваквих као што сам ја, веома мало. Ми не питамо, ми вас видимо и стварамо. Сваку ноћ до великог тренутка покушавате да нестанете у пажњи овоземаљског, да се пресавијете по туђој машти, да формирате нови свет који сте у могућности одузети сваког тренутка! Бела, то је ништа! Ви стварате ништавило! Сви смо били неко, стварали, борили се и чекали бољи дан. Сви смо се надали некоме поред ватре, а ви сте нас научили како да прихватимо бол ватре као нешто сасвим природно, као нешто што не стварамо ми, већ оно ствара нас. Отишли смо, Бела. Запалили смо се испод ваших маски и сада ни најсрећније створење неће да разгрне пепео и види има ли наде. Постали смо ваше очи! Упали, бледи, одузети. Постали смо огледало! А шта је са вама? Тек када вам последњи тренуци откуцају, тек када даске попуцају и сомот се излиже, схватите да нема више. Нема, Бела. Нема више љубави, нема више срца. И нема више ума.

По први пут Бела спусти главу са своје висине. У очима назре јој се бора која је до тада била поред. Уста јој побелеше као и образи. Шаке више није грчила као док говори, по први пут није дрхтала у неизвесности исхода. Погледа га равно у очи. Његове очи сад су биле најбистрије сјајно огледало. Личиле су на таваницу, ону која у себи садржи крилата бића. Задивљено осмотри свој лик у очном дну огледала. Када се приближила, Бела одскочи и врисне тако јарко, да сва хладноћа која се осетила напокон доби свој смисао. По први пут, Бела се огледала у ствараоцу, а у огледалу није било њене главе.

Ауторка: Горица Радмиловић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *