Dies irae (Дан гнева)

Драга моја,

пишем ти ово писмо, још увек слуђен и под утиском страшног и узнемирујућег сна, који ме је просто изуо из ципела. Пресуле су се тешке гомиле ситног песка, низ уска грла времена пешчаним сатовима, а ја сам много, много старији од оног времена које је реално протекло од нашег последњег виђења. Старији вероватно и од сумњи да ме нема тамо где би требало да будем, уморан од чекања да дође САВРШЕНА и преточен у чист флуид неверице, што као још нерођено дете, вршља иза прага свести, инстиктивно и конфузно гризући сопствену пупчану врпцу, не би ли се иза тога проломио плач новорођеног, плач као симбол зачетка живота и обећаног спасења, из чијих суза би се откинула срећа и као Божићно звонце најавило баш ТЕБЕ.

Ах, какав дан! Мучан Дан! Где су, помислих, они дани који и умирање у таквом дану чине, ако, не веселим, а оно бар узвишеним чином, мада дубоко у себи знамо да је такво осећање одвећ глупо, јер ни један дан није довољно узвишен да би се у њему умрло. Јутрос сам се пробудио збуњен, узнемирен и неразумно колебљив, јер сан што сам га уснио, био је, најблаже речено веома чудан и готово више него појмљиво страшан, ужасан до нетрпељивости, мада су сви снови по свој прилици готово увек чудни, јер им не знамо логику, нити знамо како се после њих уопште будимо живи, када смо у њима тако истински умирали.

Молим те, не дозволи ни на тренутак, да те на било који начин, узнемире ове глупости које ћу ти у наставку овог писма изнети и не дозволи да те ове речи било како опчине или учине бојажљивом, јер ово што ћу ти испричати, одвећ је невероватно, да би о томе вредело макар и мало размишљати.

Inka & Niclas

Inka & Niclas

Сан

Уснио сам да се налазим у пустињи. Не знам никако, ни зашто сам се нашао баш на таквом проклетом месту. Знам само да сам читав Божји дан пешачио под врелим Сунцем, опечен јаром и без капи воде, док се око мене у недоглед простирао само и једино песак, али сам знао да бих до јутра могао досегнути до ивице тог пакла, јер сам далеко испред себе приметио хоризонт и набацане сивкасте гомиле, за које сам претпоставио да су обриси далеког планинског ланца, који је својим шиљатим главама попут бријача, бесомучно парао избледело небо изнад танке линије далеког хоризонта. Сумрак је полако, али неумољиво, плео своју сиву, густупаучину, заклањајући неко далеко, умируће Сунце, чија се светлост све слабије и немоћније пробијала кроз ту чудну, паукову мрежу, доносећи освежење мојојиспуцалој и рањавој кожи и ублажавајући моју сад, већ несносну жеђ, али је тај сумрак у исто време испуњавао моју душу неким чудним, неизрецивим неспокојством, неким неразумљивим предосећањем, али колико год да сам се трудио и упињао да разазнам и одгонетнем разлоге тој изненадној узнемиреностл, нисам у томе никако успевао. Разлог једног таквог изненадног осећања, ипак је остао ван мог домашаја схватљивог.

Мрак је постајао све гушћи и ја сам некако знао да ће његово тешко ткање убрзо бити готово и да ће пустињом овладати хладна, језива ноћ, и да ћу убрзоизгубити очи у тој лепљивој, беспризорној тмуши, док су под мојим уморним и болно отеченим ногама плачноцвилеле гомилице песка, што су се урушавале у себе саивица дубоких трагова које сам у ходу остављао иза себе. Сваки корак певао је иза мене неку вриштећутужбалицу, од које ми се срце стезало као уменгелама, баш као да сам својим убогим стопалима, газио душе проклетлх и прокажених који су умрли без покајања, за које се нико није молио, нити смео молити у том неизрецивом пространству пустиње. Та гомила заборављених јадника, оних проклето и занавек заборављених беспризорних креатура, које су се безуспешно надале, да ће се неко барем једном на годину, па макар само на “Духове” молити за њих и певати им пригодне песме за ту прилику. Исусе, како сам се протресао од тих чудних звукова, како сам уистину осетио да се хладим, да умирем полако и агонично, да више не успевам ни срце да чујем, а знао сам добро да је морало да лупа као пнеуматски чекић.
Не верујем у сабласти, а ипак сам умирао одстраха при самој помисли на њих и препатио за то кратко време више него за цео свој живот заједно, у коме су се догодиле те непојмљиве страхоте и те мистичне грозоте. Спопала ме је стравична мука и паника од тих вапаја, што су ми раздирали душу и разлегали се кроз ноћ у стакату распореног еха, палацајући као змије свуд око мене и само када бих наједном стао, вриска и вапаји тих проклетника би умукнули и настао би потпун тајац, тежак и неспокојан, губећи се међу високим и мрачним сводовима мрака. Но, чим бих кренуо даље, убеђујући себе да су привиђења која ми се догађају, можда само моја чиста уобразиља, само једна бизарна измишљотина надасве преплашеног ума, убрзо све би поново почело бивати исто и чак страшније. Почех понављајти наизуст речи молитве господње, али узалуд.

Ох, како се стезало моје јадно срце, док се у мене све више и више, полако и подмукло увлачио неки лудачки страх да овако нећу никада стићи до хоризонта за који сам знао да је ту негде испред мене. Чији ли сам ја тихи мамац што вршља кроз ноћ, упитах се немоћно. Ја нисам смео престати да ходам, нисам смео остати у овој пустињској тамници чије се замашно пространство вероватно пружало на све стране у недоглед. Нисам смео трошити време на велеумне речи и бесплодна и беспомоћна размишљања. Морао да је из центра тог ужаса, из те ужасне море, добо знајући да ће чим јутро почне цепати густу паучину изнад моје главе (ако преживим до јутра). Сунце донети неки други пакао и неку другу смрт и да у том случају, никада нећу досегнути до ивице пустиње, чији ми се планински скелет сада чинио потпуно недохватљив, да никада нећу пронаћи пут до спасења и ако сам на небу, ненадано добио сигурну водиљу, једну малену звезду чудног, зеленкастог сјаја, што се била усамила на тамном, оловном своду, који се надамном беше раскрилио у бескрај и коју сам сасвим случајно спазио, дижући беспомоћно главу ка небу, не бих Ии измолио Божју помоћ и помоћ његових анђела да ме извуку из овог кошмара и бунила. Била је некако чудно зеленкаста и потпуно мирна, без трептаја и ако сам знао да звезде на небу трепере, али није ми се због тог сазнања пробудило ни чуђење, ни подозрење, али сам зато, некако у исто време, осетио да нешто око мене пулсира, да ме неке Мелмотовске очи помно посматрају. Исусе, шта је ово. Dies irae.* Траже ли ме, помислих пренеражено, очи новог Курцијуса*, да скочим у понор што се стао отварати под мојим ногама, мамећи ме злокобним шапутањем у своју утробу. Одједном, као да је била избачена притиском из дубоке нутрине, провали из мене нека неутажива и силна жеља да побегнем с тог уклетог места, остављајући ми мучну празнину у стомаку, али само након пар брзих и паничних корака, морао сам поново стати, укопати се готово у месту на коме сам се затекао, ухваћен као у мишоловци неким невидљивим нитима, јер вриска песка у траговима иза мене беше разорна и несносна.

INCA & NICLAS

INKA & NICLAS

Моје бубне опне напрегле су се до самог пуцања, а бол у глави, претварао се у неподношљив звук који је рушилачки хучао и млео кроз кланце вијуга као камен на поточари. Сваки ме врисак тих измучених душа, дотицао и стезао за врат својом усахлом и мртвачки хладном руком. Сваки је звук у тој несносној какофонији, носио у себи преклињање и молбу да их не остављам. Отимао сам се и бранио до изнемоглости од тих језивих руку ноћи, што ме беше притисла својом недокучивом снагом, својом грозном тајном у коју ја нисам био у стању да проникнем, чак и да сам у тој ситуацији био и мирнији и сталоженији, јер никог и ништа нисам видео око себе. Само сам свим својим укљученим чулима могао осетити да су ту, свуда око мене.

Зној се у потоцима сливао и хладио ми кожу, а ноћни ветар ми је попут ткаље уткивао зиму до костију. Влажном и знојном руком обрисах чело и капке, прекинувши на тренутак бујицу те слане горопадне реке, што ми је истрајно изједала беоњаче, те тако уморан и посве исцрпљен неконтролисаним и паничним махањем у борби са невидљивим сенкама, седох у песак. Помислих поново да нисам можда жртва халуцинација, да ове сумануте предоџбе нису можда резултат жеђи и врелог Сунца, под којим сам се пржио васцели дан вукући се кроз пешчану пустињу? Није ли можда исконски страх од ноћи скренуо разум са нормалног тока размишљања и окренуо га на мени чудан начин у несхватљивом правцу, који за последицу има јачање вере у мрачне, натприродне силе, али само један поглед на моју одећу, која беше сва издерана и у ритама, а кожа на многим местима згуљена и крвава, уверише ме да ја ипак нисам жртва моје несавршене перцепеије или привиђења, већ да сам заиста жртва неког или нечег бизарног, нечег толико несхватљивог што је упорно измицало свим границама моје луцидности, маште и искуства и чији разлог и сврху ја никако нисам могао докучити. И неизрециви страх што су оваплотиле те невидљиве сабласти којима сам био окружен, овладаше убрзо у страшном таласу целим мојим бићем. Хиљаду питања, ниједан прави одговор и још стотине других, неразумљивих чињеница, правиле су несхватљиво хаотичну збрку и конфузију у мојој глави. Кроз ум су ми се смењивали слајдови, без неког разумљивог реда или хронологије, свакојаке успомене везане за школу, пространу кућу на мору, слику мог деде по мајци у смешном плавом немачком реденготу, снимљену негде у немачком заробљеништву, на чудну, црвену свећу са хеленским рељефом, купљену у једној малој трговини у Милеровој улици у Берлину, на хемелског хватача пацова и још безброј сличних сулудих помисли, не дозвољавајући нити једног јединог тренутка да покушам да се можда мало саберем, да покушам смислено и било шта паметно да учиним, не бих се некако извукао из ове ужасне клопке. Господе Боже, дозволи ми да нађем кључ, завапих. И онда, без икакве стварне воље, исплива из тог кошмара прво као примисао а потом као збиља, нешто као глас који постаде намах доминантан и који својом наметљивошћу, потпуно преплави моју свест. “ОСТАНИ МИРАН! ОСТАНИ ПОТПУНО МИРАН. НЕ БРАНИ СЕ ОД ДУША ПРОКЛЕТИХ!”

Inka & Niclas

Inka & Niclas

Пожелех бескрајно да је глас који ми је преносио ту поруку, добронамеран и да је то гранчица спаса, да су силе против којих сам се борио, то јест против којих нисам знао како да се борим, биле заправо ту да из мене исцеде што више вере, снаге, животности и воље, не бих ли сутра што пре изнемогао и дехидрирао на величанственом пешчаном тигању и тако убрзо скончао. Али тај глас који је продирао у мој мозак ниоткуда и та порука у њему, нису нудили никакво стварно избављење, јер, останем ли непокретан и миран, останем ли седети, ту на песку, укочен и непомичан, опет ће ме задесити страшна судбина, дочекам ли ону убиствену јару и врелину сунца када сване дан, ако уопште сване. Невидљиве сенке сам и даље осећао око себе, али ме оне бар за сада, више нису дирале. Ипак, биле су ту око мене и тај ме је осећај силно избезумљивао и уносио у мене неку страшну и тајанствену неспокојност.

Седећи тако скрушено и отупело, безгласно заплаках, гушећи јецаје у себи, ту невину децу моје немоћи, због бојазни да тајанствена бића којима сам био окружен, не виде мој страх, моје очајање и сву моју немоћ. Испод беоњаче, издајнички се искраде једна суза, лагано се зањиха на доњој ивици очног капка, па се чудно занесе као да се колеба куда да крене, па лењо потом помилова трепавице и бестидно се скотрља рањавим лицем на песак, право између мојих, широко размакнутих ногу. Ускомеша се ваздух око мене, разлеже се рика грозне експлозије, као да ми је између самих ногу, грунула граната. Јудо, Јудо издајничка, очајно помислих у себи! И тада, изненада, угледах дугачак дугин траг, који се пружао целим небеским сводом, од моје далеке зеленкасте Звезде, од моје јалове водиље, све до оног истог места на песку међу мојим ногама где је капнула суза. Тим чудним дугиним трагом, поче се та звезда полако спуштати према земљи, све ближе и ближе. Нисам био уплашен тим изненадним призором што ми се беше тако ненадано указао, јер ничега страшног није било у тој неочекиваној појави, само сам био некако чудно затечен и надасве збуњен и немоћан да било шта учиним. Затворио сам очи, верујући да је то можда само још једна халуцинација од многих ове вечери, да су влажне и сузне очи и пометеност изазвале некакву оптичку варку, али чим сам поново отворио очи, видех опет исти призор, само сад је та зелена светлост као сјајна кугла стајала међу мојим ногама, а цео крајолик надалеко од ње, беше испуњен благом, зеленкастом светлошћу у којој су се спокојно купала мора, бескрајна мора зеленог песка. Пулсирање око мене потпуно нестаде. Душе проклетника беху се повукле пред том светлошћу у своје тамне, недокучиве вилајете и избе и у свом том пешчаном пространству не беше ничег и никог живог осим мене, а ја некако више нисам био убеђен да сам уопште још увек жив. Боже, помислих, ето мени чудног госта, чудног да не може чуднији бити, а ја седим шћућурен ту на песку, огрнут тешким плаштом неспокојства, као кулаци под тешким бременом од којег пуца кичма, без гласа и до крајности пометен.

Заокупи ме намах чудна помисао, готово смешна, и рекао бих прозаична за тако један значајан тренутак: да ли се домаћин, без обзира колико високог рода или звања био, када очекује важне госте, осећа помало као лакеј. Како ужурбано трчка да им испуни ситне жеље и прохтеве, како га веселе њихови благи хирови. И умало се од срца не насмејах једној таквој луцкастој и глупој примисли, кад наједном та зелена, лоптаста светлост поче да се комеша, да мења своју малопређашњу форму, творећи прво неки недефинисан, издужен лик, који ме намах подсети на сенку изгубљеног чаробњака, а онда се на тој зеленој сенци почеше полако разазнавати обриси предивног, женског тела; прво глава, која беше засигурно као твоја, па потом торзо на коме су дрхтаво бубриле груди, па бокови који су се настављали у прекрасно обликоване дуге ноге и све то у дивним, жуто-зеленим тоновима, веома пријатним за моје уморне очи и кад формирање и најситнијих детаља достиже савршенство, онда у бљеску у којем се рађају звезде у небеским колевкама и који није трајао дуже од једног сићушног дела секунде, готово неухватљивог за људско око, наста промена у интензитету и боји и пред мојим зачуђеним очима, указа се у потпуности твој наги лик, са чистом, путеном и белом кожом. Хтедох да свиснем од осећања те ненадане среће, да скочим на своје несигурне и уплашене ноге и да те пригрлим и љубим до изнемоглости, све док не паднем готово мртав на твоје груди под тим огромним теретом среће, да хистерично провалим из себе предуго угушен глас, да те понесем на рукама до далеког хоризонта, иза кога лежи спас и иза кога нема ових невидљивих проклетнлка који ми умало не дођоше главе, али строгост твога окамењеног лица, говорио ми је нешто сасвим друго. Та строгост, изрезана к’о маказама хонорарне шваље, брзо и немарно исекоше рубове моје непојамне наде и по не знам који пут ове аветињске вечери, дах ми се опет следи у угрушак што ми је застао у грлу, не дајући ми да дођем до ваздуха. И ја опет уморно клонух на песак,  пренеражено очекујући шта ће се потом догодити.

Inka & Niclas

Inka & Niclas

Не бих засигурно могао рећи, колико је времена прошло и колико сам дуго провео тако погружен и разбаштињен од осећања једне изненадно докучене среће, пре него што сам поново, не знајући ни сам како, ни одакле, стекао довољно снаге да поново подигнем поглед према теби. Крај твојих ногу спазих један кристални сандук, коме су све странице и поклопац били урађени од Ијубичастог стакла, кроз које су се назирале гомиле свакојаког драгог камења, како кроз ноћ разиграно, ситне искре крешу у пламичке свих дугиних боја. Ти чудни зраци, што су се преламали кроз најфиније призме, као убојита сечива љутих Сарацена, узнемирише ме и наједном постах свестан да ме страх беше поново потпуно обузео, да нисам у стању да помакнем ни један делић свог укоченог тела пред том новом пандорином кутијом. Само се једна мисао у мојој глави промоли из те потпуне обамрлости и као прокужени јеретик, поче у мој мртав мозак долазити горак етер истине. Обузе ме целог сулуда помисао да оно поред све лепоте и моћи таквог бескрајног блага, какво људско око пре мене никада није видело на једној гомили, може у човеку лако пробудити најмрачније силе које се рађају у крвавим утробама људске похлепе. Схватих да се у човеку тада рађају ничим утажене жеље, да се таквом немерљивом богатству робује без обзира на цену и на понос, а да жеља за његовим стицањем и поседовањем, зна преточити људе у страшне злочинце, који потом иза себе знају оставити најстрашније потоке крви, уливајући се у реке рођене у врисци мајки над умореном децом, глад, голготу и страдање. Зло какво иначе ни у најцрњем сну не бисмо могли доживети.

Боже, простењах, Боже, колико је само зла наталожено у тако великом богатству. Колико мртвих душа је потребно, да камен тако засија, колико је само трулежи у стању да изазове шака драгог камења? И тад, чудећи се сам себи, одакле ми наједном толико снаге, док ме обузимала паника каква Ијуде обузима само када природа подивља кроз лице непојмљивих катаклизми, поскочих нагло с песка, само са једном жељом: да одем, да побегнем што је могуће даље од тог проклетог сандука, од те заборављене пустиње и њених невидљивих аветиња, што даље од тебе и твоје зелене моћи што ме је тако снажно привлачила и у исти мах терала од себе, али с првим кораком који направих, нека ме хладна рука, животињски шчепа за грло, а за њом стотине невидљивих руку као по нечијој команди бацише ме поново на песак, где почеше да ме вуку, черече, уједају и гребу. Осетих како ми се утроба наједном поче цепати од нечијих снажних канџи и како нечија невидљива, зверска рука моју крваву утробу подиже тик изнад моје главе, као на пијадестал мрачном крају, са које је отужно капала крв и слуз и све ми се беше смучило. Схватих да су сва она страшна осећања била само увертира у стварну страхоту, која је облизивала уста пред ову бестијалну гозбу, која је тек почињала. Хтедох да повраћањем олакшам себи тај безмерно бљутави осећај гадљивости, али тог момента, престрављен као ни једном ове вечери, схватих да повраћам из утробе, која је висила у нечијој невидљивој руци управо изнад моје главе. Из мене тада покуља тако стравичан крик, који надјача сав тај ужасни и грозни жамор и вапаје мојих невидљивих крвника, што су се међу собом свађали и сладили мојим месом попут гладних стрвинара. Још крик не беше досегао крајњи домет свог простирања, када осетих да ме нека друга сила придиже к’ себи, док су се  стргнути комади меса несхватљиво враћали на своје место и зацеИиваИи у непојмљивом стакату. Та сила ми благо наслони главу на меки и топли баршун својих груди. Приви ме чврсто уз себе, док је из неке неухватљиве даљине допирао до мене, питом и дубок хипнотички звук там-тама. Отворих очи и спазих тебе како ми заштитнички и лагано прислањаш главу на своје голе груди и како ме њихова мекоћа и топлина смирује, уливајући ми толико потребан осећај сигурности, а звук там-тама у мојој глави поприми ритам твога срца. Ту, заштићен твојим смиреним рукама и уљуљкан међу твојим бедрима, спазих да пустиња више није пустиња и да се обоје налазимо иза зидова у огромној стакленој посуди, која је, вероватно, колико ми је ум дозвољавао рационално размишљање, био у ствари гигантски пешчани сат, толико несхватљиво велики, да се протезао у свим правцима од нас, све докле год нам је досезао поглед. Крај наших ногу, и даље је стајао онај проклети сандук од кристала, док је по нама и даље падао ситан прах од кварцног песка, наносећи сивкасто белу патину по нама. Погледали смо једно другом у очи и тог тренутка, један снажан и моћан глас, као глас господара ноћи, разлеже се оштро кроз ноћ и расече је на пола. “Време одмиче”, загрми ка нама. “Када из посуде, изнад ваших глава, исцури и последње зрно песка, сат ће се окренути и заувек Вас затрпати немерљивим тонама песка. Ваш једини спас и спас Ваших ојађених душа, крије се у том сандуку од љубичастог стакла, што лежи пред Вашим ногама. До свитања, морате га однети до хоризонта и оставити га, да би људи могли да га нађу”.

И као што се “глас” изненада појавио у овој ужасној ноћи, тако је исто изненада и утихнуо када је рекао оно што је имао да каже. И као што на почетку нисам схватао поенту онога што је глас имао да каже, тако намах нисам схватио ни консеквенце онoга што је уствари рекао. Обрадовах се овом не баш тешком задатку и избављењу које нас је ипак чекало на крају пута. И наједном, као гром из ведрог неба, сину ми сва гроза казне којом смо били кажњени. Суровост такве истине, учини да се стресем од ужаса и оголи сва моја надања. Учини их толико наказним и тешким, да је било неотрпиво. Не послушамо ли глас господара ноћи и не однесемо ли ковчег до ивице хоризонта,  завршићемо под тонама песка. Послушамо ли га пак и однесемо ли га до самог краја пустиње, тамо где почиње знани нам Свет, то би нама био спас, али људима и њиховом постојању, био би то почетак краја. Схватих да се у нашој одлуци, каква год она била, то може завршити само нечијим крајем. За одлуку није било времена на претек, јер је песак неумитно цурио ка свом крају а ноћ је полако чилила ка јутру. Знао сам да се проклетство шћућурило у том проклетом сандуку, да се церило у мојој глави, у невидљивим сенкама око мене, у мислима о нашем спасењу, у кукавичлуку који се лако предавао пред песком што се неумољиво претакао под нашим ногама, а ја још увек нисам могао да одлучим шта треба да учинимо. Гледао сам те сав избезумљен под теретом те ужасне одлуке, очајан, ишчекујући од тебе било какву реч, било какав гест, али ти си била нестварно нема. Заборавих да ти не можеш да говориш, као ни све зелене звезде. Одлуку сам морао да донесем сам, без ичије помоћи, свестан проклетства пред којим сам клечао и под којим сам се беспомоћно гушио. Шта год будем одлучио, биће то вечита казна. Сада су ме моје властите мисли кидале и трзале попут гладних лешинара, а ја нисам могао да знам, која од ове две одлуке, коју будем донео, носи са собом дозу мањег проклетства. Покушам ли се стварно убити, остајући са тобом у овом кварцном гробишту, помислих, где ће ми душа. Зар ћу убудуће, као и ове авети које су ме до сада трзале, спопадати случајне путнике и намернике. Зар морам изнети казну као и све самоубице, да умрем без причести и покајања и да за мене више нико неће смети да се помоли. А можда се ипак неко сажали празником на мене. Можда ме се сете на духове и благосиљају ме песмом пригодном тим поводом, помислих, покушавши да се утешим. О Боже, не убијај ме тако сурово. И шта да радим пошто однесем сандук? Тамо ће ме несумњиво чекати страшне авети рата, кланице, деца што умиру на врховима бајонета и сва та крв, у којој ћу се сигурно удавити. Погледао сам вапијући у твоје очи и у њиховим огледалима видео како је дугин траг, који је још увек био ту негде, изненада почео да бледи, све док убрзо није потпуно нестао. И наједном сам схватио да је пут којим си сишла до мене, завршен нечијом безмерном вољом или силом Закона који мени није био познат, да је усахнуо и да се ти више не можеш вратити тамо одакле си дошла. Па где је ту крај овом сулудом мучеништву. Као да није било довољно што сам морао одлучивати само о свом животу, сада је њему био придодат и твој.

Inka & Niclas

Inka & Niclas

Знао сам да од сада само у мојим рукама, у мојој куражи или у мом кукавичлуку, лежи моја судбина и судбине једне жене или звезде с једне и судбина Света са друге стране и нешто ми се стегло у грлу, нешто неразумно као да ме преполовило, а свака је од тих половина мислила за себе и другачије од оне друге. Свака је имало своје јаке разлоге ЗА и у њима толико разумне убедљивости, а ја тако раскољен, као божићна печеница, нисам био довољно јак да донесем коначну одлуку, док се песак неумољиво преливао у другу посуду, испод наших ногу. Ах, колико одговорности за једна нејака плећа која нису стварана за толики терет. У твојим очима нисам видео страх, можда само трачак туге што се нехотице искрао испод твога ока и то ме растужи још више. Ухватио сам тај немушти поглед пун опраштања, што се само на тренутак управио ка небу, као израз чежње када се занавек опраштамо од дома, или када му се враћамо после много, много година одсуствовања, а онда си поново била смирена и нема.

Пришли смо љубичастом сандуку, легли на њега, загрљени и заборављени негде у неком безвременском вакууму, у некој димензији и простору, потпуно непознатом нашем уму, али где ипак нико други није могао да одлучује осим нас самих. Чврсто припијени у нераскидиво јединство ума и духа, лежали смо напокон помирени и бешћутни, док је по нама лагано падао бели кристални кварц, тихо и монотоно равнајући наша тела са хоризонтом и остављајући иза нас скраму од ишчилелог времена у том дуго, дуго хињеном проклетству.

Тог тренутка, док нам је последњи дах маглио стаклене зидове пешчаног сата, ја сам се пробудио из те ужасне и тегобне море, што се ужилила у крвоток ове тако тешке и ужасне ноћи. Потражио сам те крај себе на постељи, али уместо тебе, с моје леве стране јастука, напипах под прстима само пар зрнаца песка. Ставих их на длан и осетих под прстима да су зрнца лагано пулсирала, док је слаба светлост уличне лампе, што се неосетно ушуњала у моју собу попут тата, нежно својим светлуцавим прстима боје испране месечине, миловала зрнца на мом длану из којих се за тренутак искраде иста она магична, зеленкаста светлост, коју сам малочас видео у сну, а потом се њихова крхка утроба поново затвори и ја се одједном осетих тако проклето сам, као никада у животу. И све наједном чудно утихну и соба постаде опет савим обична. Погледах на свој длан. Зрнца кварцног песка беху сасвим нестала.

………………………………………………………………………..

* Dies irae – дан гнева

* Курцијус – чувени римски патриције који се под пуном ратном опремом заједно са коњем бацио у понор са Форума, јер се по легенди само тако могао затворити тај понор, који је био створен снажним земљотресом.

Аутор: Горан Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *