Devojčica iz skloništa

Priča objavljena u zbirci izabranih priča fantastike “Paralelni svetovi”,  Metaphysica, Beograd 2017.

Juče su ubili Kenedija. Od onog dana u skloništu zgrade u samom srcu Beograda prošlo je više od devetnaest godina. Kosa mi je već ponegde seda, ali ne prođe ni noć, da se obliven znojem ne probudim. Onda iz kredenca kraj kreveta vadim požutelu Politiku i dugo gledam u sliku devojčice koja me, smešeći se, posmatra sa naslovne strane.

Napolju vrišti košava. Kroz prozor svog podstanarskog potkrovlja bdijem nad mračnim vodama Dunava. Talasaju se kao vreme. Noćas ću se prvi put usuditi da zapišem nekoliko redova o onom danu. Počinjem tako što na vrhu lista papira ispisujem današnji datum. Nadalje sve prepuštam drhtavoj ruci sećanja.

Napisano 23. novembra 1963, u Beogradu

Tegobna je bila tmina u skloništu. Tek u ponekom uglu zatreperio bi plamen sveće. Grimizna svetlost obasjala bi od strave izobličen ljudski lik. Vazduh je bio težak od straha. Mirisao je na urin. Ljudi su sipljivo disali. Staklastim očima gledali su u nigdinu. Grčevito su stezali decu, kao da će ih telima sakriti od nadolazeće smrti. Leteće tvrđave su čitav dan urlikale tvoreći pustoš pod svojim ledenim senima. Sada se već neko vreme nije čulo ništa.

Sedeo sam na rastočenom buretu u najmračnijem uglu skloništa. Blizu mene nije bilo ljudi. Tako volim. Po zidovima je gamizala vlaga. Mirisala je na zemlju iz svežih grobova. Negde sa tavanice, na leden kameni pod, kapala je voda. Bio je Uskrs, ali mi se iskonska studen uvukla u kosti. Drhteći, stezao sam sivi vuneni kaput prepun rupa. Tada sam već prestao da osećam strah. Želeo sam da se sve već jednom završi. Da konačno postanem prašina, pa da me u nevidin razveju divlji severni vetrovi.

Najednom, nešto me je dotaklo po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao devojčicu. Nije mogla imati više od šest godina. Na sebi je imala belu haljinicu prošaranu sitnim ružama. Ruže su se crvenile kao kapi krvi. Krupne smeđe oči gledale su me smešeći se.

„Jesi li se izgubila, malecka? Gde su ti roditelji?“, progovorio sam lenjo.

„Ne znam“, prošaptala je. Nedostajala su joj dva gornja sekutića.

„Hajde, naći ćemo ih.“

Dok sam ustajao, devojčica je uperila prst ka nečemu što se mi se nalazilo iza leđa. Okrenuo sam se. U dubokoj tmini zlokobno se crnelo mnoštvo drvenih bačvi. Do tog časa ih uopšte nisam primetio. Bile su nabacane uz jedan od zidova skloništa. Tmina je polegla po njima i gotovo da se nisu ni videle.

„Iza“, procedila je.

Skočio sam kao da me je neko ošinuo korbačem. Počeo sam da razgrćem bačve. Bile su prazne, ali veoma teške. Očekivao sam da ću iza njih svakoga trenutka pronaći zgnječenu šaku žene, kažiprsta ispruženog kao da optužuje. Ili da ću ugledati obnaženo koleno muškarca koje viri ispod poderanih krvavih pantalona. Jek lupnjave razlegao se skloništem. Na leđima sam osetio desetine upitnih pogleda. Devojčica je pratila svaki moj pokret.

Najednom, dok sam sklanjao oveće bure koje se ispočetka nije ni videlo od ostalih, iza njega mi se ukazala razjapljena čeljust laguma. Iz laguma je, kao dugo sputavana bujica, pokuljao drevni mrak. Zakleo bih se da sam čuo kako se mrak besno kotrlja, zaboravljen i taložen bog zna koliko vremena.

Pogledao sam u pravcu devojčice, ali nje više nije bilo kraj mene. Na mestu gde je stajala, našao sam samo nekakve izgužvane novine. Strpao sam ih u džep. Nikada se ne zna kada mogu zatrebati. Papir je u ratu prava vrednost. Zakoračio sam u lagum. Sa plafona su kroz kamen i zemlju, kao kvrgave kandže, prodirale žile korenja. Mirisao je na trulež. A onda me je, kroz vazduh zgusnut od nagomilanog vremena, pomilovao jedva osetni vetar.

Lagum vodi negde!

„Ljudi, ljudi… ovamo je tunel“, grcao sam. „Tu, u blizini… brzo, pobećićemo!“

Posrćući, otrčao sam do sredine skloništa. Oči su mi caklele. Pocupkivao sam i mlatarao rukama. Drhtao sam kao u groznici. Odjednom je prisenak nade, ma koliko sićušan bio, oslobodio sav zgureni potisnuti strah i usuđujem se da priznam da tada možda i nisam u potpunosti vladao sobom.

Danas, kroz gustu koprenu zaborava, do mene nepromenjeni dolaze poslednji pogledi ljudi iz skloništa. Sažaljivi, a ujedno gadljivi. Ljudi koji se potom okreću od ludaka, ili u najmanju ruku lakrdijaša, koji zahteva da ga prate kroz neki crni tunel koji se svakog časa može urušiti. Lude koja će ih zavesti da mračnim podzemnim lavirintima tumaraju kao krtice, dok ih snaga ne izda i jedan po jedan ne postanu hrana pacovima i avetima.

Niko se nije pomakao sa mesta. Pogledom sam potražio devojčicu. Nisam je video. A onda su iznad naših glava ponovo zagrmeli avioni. Negde u blizini pala je bomba. Kamena tavanica skloništa počela je da se obrušava. Uleteo sam u lagum. Vodio je nekud dublje pod zemlju. Za sobom sam ostavio urlike i plač. Bivali su sve tiši. Ne znam koliko sam vremena tumarao po mraku. Saplitao sam se i usta su mi se punila blatom. Kao slepac grabio sam neprobojnu tminu. U ušima mi je bubnjalo. Zemlja se krunila svaki put kad bi bomba pukla. Svet se rušio.

Lagum je posle nekog vremena prestao da ponire i pod blagim nagibom, počeo je da vodi uzbrdo. Činilo mi se da su prošle godine do trenutka kada se lagum konačno proširio i kada mi je zenice ošinula jarka dnevna svetlost. Tada sam čuo pticu. Vrisak i tuga stapale su se u njenoj pesmi. Nikada pre i nikada kasnije nisam čuo pticu čiji je poj tako zvučao. Na kolenima sam ispuzao iz mraka. Prolećne livade zelenele su se preda mnom. Nisam bio posve siguran jesam li živ ili mrtav. Stropoštao sam se na zemlju. Mirisala je na jasmin. Iz džepa kaputa ispale su novine koje sam poneo iz skloništa. Zajecao sam i izgubio svest.

Kada sam se osvestio, grčevito sam stezao požutele listove. Politika, pisalo je na naslovnoj strani. Preko cele stranice, velikim slovima bio je ispisan neki nerazumljiv naslov, Devojčica stradala u svom domu od NATO bombe. Ispod naslova, sa slike smešila mi se devojčica koja mi je nedavno u skrovištu pokazala lagum. Na vrhu lista bio je odštampan datum, april 1999. godine.

Autorka: Aleksandra Filipović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *