Девојчица из склоништа

Прича објављена у збирци изабраних прича фантастике “Паралелни светови”,  Metaphysica, Београд 2017.

Јуче су убили Кенедија. Од оног дана у склоништу зграде у самом срцу Београда прошло је више од деветнаест година. Коса ми је већ понегде седа, али не прође ни ноћ, да се обливен знојем не пробудим. Онда из креденца крај кревета вадим пожутелу Политику и дуго гледам у слику девојчице која ме, смешећи се, посматра са насловне стране.

Напољу вришти кошава. Кроз прозор свог подстанарског поткровља бдијем над мрачним водама Дунава. Таласају се као време. Ноћас ћу се први пут усудити да запишем неколико редова о оном дану. Почињем тако што на врху листа папира исписујем данашњи датум. Надаље све препуштам дрхтавој руци сећања.

Написано 23. новембра 1963, у Београду

Тегобна је била тмина у склоништу. Тек у понеком углу затреперио би пламен свеће. Гримизна светлост обасјала би од страве изобличен људски лик. Ваздух је био тежак од страха. Мирисао је на урин. Људи су сипљиво дисали. Стакластим очима гледали су у нигдину. Грчевито су стезали децу, као да ће их телима сакрити од надолазеће смрти. Летеће тврђаве су читав дан урликале творећи пустош под својим леденим сенима. Сада се већ неко време није чуло ништа.

Седео сам на расточеном бурету у најмрачнијем углу склоништа. Близу мене није било људи. Тако волим. По зидовима је гамизала влага. Мирисала је на земљу из свежих гробова. Негде са таванице, на леден камени под, капала је вода. Био је Ускрс, али ми се исконска студен увукла у кости. Дрхтећи, стезао сам сиви вунени капут препун рупа. Тада сам већ престао да осећам страх. Желео сам да се све већ једном заврши. Да коначно постанем прашина, па да ме у невидин развеју дивљи северни ветрови.

Наједном, нешто ме је дотакло по рамену. Окренуо сам се и угледао девојчицу. Није могла имати више од шест година. На себи је имала белу хаљиницу прошарану ситним ружама. Руже су се црвениле као капи крви. Крупне смеђе очи гледале су ме смешећи се.

„Јеси ли се изгубила, малецка? Где су ти родитељи?“, проговорио сам лењо.

„Не знам“, прошаптала је. Недостајала су јој два горња секутића.

„Хајде, наћи ћемо их.“

Док сам устајао, девојчица је уперила прст ка нечему што се ми се налазило иза леђа. Окренуо сам се. У дубокој тмини злокобно се црнело мноштво дрвених бачви. До тог часа их уопште нисам приметио. Биле су набацане уз један од зидова склоништа. Тмина је полегла по њима и готово да се нису ни виделе.

„Иза“, процедила је.

Скочио сам као да ме је неко ошинуо корбачем. Почео сам да разгрћем бачве. Биле су празне, али веома тешке. Очекивао сам да ћу иза њих свакога тренутка пронаћи згњечену шаку жене, кажипрста испруженог као да оптужује. Или да ћу угледати обнажено колено мушкарца које вири испод подераних крвавих панталона. Јек лупњаве разлегао се склоништем. На леђима сам осетио десетине упитних погледа. Девојчица је пратила сваки мој покрет.

Наједном, док сам склањао овеће буре које се испочетка није ни видело од осталих, иза њега ми се указала разјапљена чељуст лагума. Из лагума је, као дуго спутавана бујица, покуљао древни мрак. Заклео бих се да сам чуо како се мрак бесно котрља, заборављен и таложен бог зна колико времена.

Погледао сам у правцу девојчице, али ње више није било крај мене. На месту где је стајала, нашао сам само некакве изгужване новине. Стрпао сам их у џеп. Никада се не зна када могу затребати. Папир је у рату права вредност. Закорачио сам у лагум. Са плафона су кроз камен и земљу, као квргаве канџе, продирале жиле корења. Мирисао је на трулеж. А онда ме је, кроз ваздух згуснут од нагомиланог времена, помиловао једва осетни ветар.

Лагум води негде!

„Људи, људи… овамо је тунел“, грцао сам. „Ту, у близини… брзо, побећићемо!“

Посрћући, отрчао сам до средине склоништа. Очи су ми цаклеле. Поцупкивао сам и млатарао рукама. Дрхтао сам као у грозници. Одједном је присенак наде, ма колико сићушан био, ослободио сав згурени потиснути страх и усуђујем се да признам да тада можда и нисам у потпуности владао собом.

Данас, кроз густу копрену заборава, до мене непромењени долазе последњи погледи људи из склоништа. Сажаљиви, а уједно гадљиви. Људи који се потом окрећу од лудака, или у најмању руку лакрдијаша, који захтева да га прате кроз неки црни тунел који се сваког часа може урушити. Луде која ће их завести да мрачним подземним лавиринтима тумарају као кртице, док их снага не изда и један по један не постану храна пацовима и аветима.

Нико се није помакао са места. Погледом сам потражио девојчицу. Нисам је видео. А онда су изнад наших глава поново загрмели авиони. Негде у близини пала је бомба. Камена таваница склоништа почела је да се обрушава. Улетео сам у лагум. Водио је некуд дубље под земљу. За собом сам оставио урлике и плач. Бивали су све тиши. Не знам колико сам времена тумарао по мраку. Саплитао сам се и уста су ми се пунила блатом. Као слепац грабио сам непробојну тмину. У ушима ми је бубњало. Земља се крунила сваки пут кад би бомба пукла. Свет се рушио.

Лагум је после неког времена престао да понире и под благим нагибом, почео је да води узбрдо. Чинило ми се да су прошле године до тренутка када се лагум коначно проширио и када ми је зенице ошинула јарка дневна светлост. Тада сам чуо птицу. Врисак и туга стапале су се у њеној песми. Никада пре и никада касније нисам чуо птицу чији је пој тако звучао. На коленима сам испузао из мрака. Пролећне ливаде зеленеле су се преда мном. Нисам био посве сигуран јесам ли жив или мртав. Стропоштао сам се на земљу. Мирисала је на јасмин. Из џепа капута испале су новине које сам понео из склоништа. Зајецао сам и изгубио свест.

Када сам се освестио, грчевито сам стезао пожутеле листове. Политика, писало је на насловној страни. Преко целе странице, великим словима био је исписан неки неразумљив наслов, Девојчица страдала у свом дому од НАТО бомбе. Испод наслова, са слике смешила ми се девојчица која ми је недавно у скровишту показала лагум. На врху листа био је одштампан датум, април 1999. године.

Ауторка: Александра Филиповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *