Dan kada se srušilo nebo

Gospođa Roska Todorović do bombardovanja Beograda na Uskrs 1941. godine živela je s ćerkom Tijanom i sinom Dragutinom u trošnoj kući na Dorćolu, sirotinjskoj, kakve su većinom bile u okolini Električne centrale. Tog nedeljnog aprilskog jutra ostala je bez kuće, ali i bez oba deteta. Velika zapaljiva bomba pala je na kuću, sravnila je s zemljom i ubila Tijanu i Dragutina koji su još spavali. Roska je tad bila na Bajlonijevoj pijaci i čim su nemački avioni počeli da izbacuju smrtonosne tovare, potrčala je kući. Kad ju je videla kako gori, pala je ničice na kaldrmu i onesvestila se. Nakon sat vremena došla je sebi, ali to više nije bila ona. Izbezumljeno je gledala okolo, onda prišla ruševini svog negdašnjeg doma i tiho zavapila:

„Deco moja, Dragutine, Tijana, ustanite. Idemo na Kalemegdan da šetamo, a posle ćemo u crkvu. Danas je Uskrs, deco.“

Pored ostataka nekadašnjeg zida našla je Tijaninu krpenu lutku, uzela je, prigrlila na grudi i počela da plače.

Pogledala je u ruševine i viknula jako:

„Radomire! Radomire, obuci se odmah i vodi decu na Kalemegdan!“

A njen muž Radomir udavio se još pretprošlog leta kad je za opkladu s nekim pijanim alasima skočio u Dunav da ga prepliva. Našli su ga kod Višnjice, dve nedelje kasnije.

Roska je nekoliko dana spavala na ruševinama koje su se polako hladile i svake večeri bi tiho rekla: „Laku noć.“ I sklopila umorne mutne oči.

Potom je nije bilo pet dana. Pričalo se da su je viđali s Tijaninom lutkom u rukama kako šeta obalom, blizu Đačkog kupatila. Šestog dana se opet pojavila kod ruševine. Ponovo je noć prespavala na ostacima svoje kuće. Pred spavanje je tiho rekla:

„Laku noć deco. Sutra će doći tata i voditi nas na izlet u Topčider. Obećao je.“

Narednog jutra opet je otišla na Đačko kupatilo. Oko podneva je video jedan komšija koji je tu sakupljao granje za potpalu, za šporet. Pričao je da je sedela na samoj obali, da je Tijaninu krpenu lutku držala u naručju, ljuljuškala je i nešto nejasno pevušila.

On je poslednji koji je video Rosku.

Autor: Milan B. Milivojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *