Dame bez ukusa (fragmenti)

Dok bi se majka svih poroka pripremala za njena, svima poznata i posećivana, predavanja o psiho-socijalnoj zapuštenosti, uvek je pozivala njega. Mladi bejrutski bankar, Nadim, poznavao je tematiku tako dobro, da bi probna predavanja održavali prema svim pravilima dubleta. Ne, svedoka nije bilo, niti ih je moglo biti. Nadimova projektovana solventnost beše joj jedino, ali i poslednje utočište, nakon svih ocvalih pokušaja da unovči, zavede, okući lice i telo na kojima su joj svi podli jezici zavideli. Jesu, zavideli su devojčici iz provincije, koja ih je sve nadilazila. NJene teze o proporcijama, kako tela, tako i ušiju, bile su temelj svake nove analize. Nadim je znao, brinuo, ljubio. Ona je čekala. Proračun njene analize bio je uzlazan. Podavala mu je sve, ponajviše akcentualnu i gramatičku zapuštenost, logoreičnost, besprekornu porno prošlost. A Nadim? Kao i svaki bankar, u potpunosti ju je posedovao. Kako tada, tako i danas. U pesku Libanskog mora ukopaše se njeni snovi, ostavši tamo da prebrojavaju budući porod, buduće udarce, budući sadašnji život. Dobro, da ne sitničarimo više, Nadim je tamo gde jeste. Ona je pronašla svoj Izvor prihoda, još jednom se, vo vjeke podala, i načinila savršeno predavanje, zanemarujući zapuštenost, potencirajući, od svega pomenutog, samo jezičarenje, ili ako ćemo pravo govoriti – jezikoslovlje, ali to je izraz koji joj nije blizak, kako bi ga tek polaznice njenog kursa za porno babe i bebe uopšte razumele.

(Iz zbirke Čopor iz Peći)

Zvali su je Čučuk Stana a bila je Luda Greta

Obrisala je prašinu od juče, danas i sutra. Pokloniće je crvotočini vremena, ona to voli. I voli reči gole, nenaglašene, reči prazne, i njihove “benefite”. Prebrisaće lica ljudi, žena i njihovih senki, utopiće ih tamo gde već utapa sve. Nastaviće da tapka u mestu, čekajući da je pokupe bar u jednom krugu. (..) Imala je samo noge, ustvari ponekad je imala i oči, ali u njih nije niko gledao. A bolje bi bilo da jesu. Šiljate grabulje bez boja rastakale su se pri svakom pogledu na drum, a drumom je već hodila kolona besnih kuja koje joj nisu smele ništa. Prevrtljiva kao i same noge, znala je uvek kada i koliko, uvek precizno. Samo jedan đevrek, možda dva. Uvek predana nogama, ponekad staklenim, ponekad drvenim, svakako – njenim. (..) U starinskom liftu drevnog gradskog zdanja blještali su brojevi. Ona ih nikada nije videla, uvek je pešačila. A da je samo ušla, prostim zbrajanjem je mogla da predvidi svoj vek. Prenemagala se da je dama u godinama, a godina nije imala. One su imale nju, svu onako urokljivu i nesvetu, zaposele su joj svaki lažni uzdah i dopuštale da pravi ludu od sebe.

Na kesici za supu napisala je svoje najznačajnije literarno dostignuće. Sva flekava i masna, njena priča se rastakala poput kace kiselog kupusa. Ona je, međutim, uživala, planirala i dosanjala vrhunac sopstvenog neba. U času kada je to najmanje mogla da predvidi, supica je pokipela.

(iz drame Gubilište)

Autorka: Ana Bošković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *